Учитељ

115

·_ Физичком напредовању дечијем, у почетку, уступа место душевно напредовање, те по томе и значи, да

сваки васпитач и мора прву бригу и прво старање да

обрати на телесно здравље детиње, као на трајни темељ духовнога живота, човечијег. И ако је човечија природа код свију једнака, ако је она и код појединаца, онаква, каква доликује и читавом роду људском; опет је културни напредак човечанства толико био моћан, те је направио грдну разлику, између културпога човека, пи дивљака, између човека и — животиње. По тој разлици,

коју је створила култура светска, ни нагони културног

човека нису они исти, који су и код животиња. Нагони силе и склоности код човека, желе, да се узвисе на ступањ душевности; желе, да се приближе — Богу. Да се

то постигне, зависиће, наравно, само до васпитања, чија

се важност у највећој мери, мора свести на то: Да на-

гоне природе дечије упути на добро. Сама радња васпи-

тања мртва је и зато треба некога, који ће да је оживи; некога, који ће да је приведе у дело, а то је дато у руке васпитачу — учитељу. |

Свакоме је васпитачу дужност, да на првом месту упозна добро природу дечију, а она се може познати по

· нагонима и то у дечијој игри. Као што свако дрво цвета

када му време дође; као што свака тица гнездо свија, пли, као што свака лисица јаму копа; тако исто и свако дете мора да се игра. Игра је за њега — закон, и он јасно изнови на видик;: слободан развитак његових нагона. Млађаним нагопима дечијим треба потпоре, треба им пеге п заштите, ако не желимо да се изметну, па на место рода да ниче трње!

Кад смо већ дошли до поставке: да дечије игре изазивају млађане дечије нагоне п стављају их васпитачима на расположење; онда, пма ли веће нужности. има ли најпосле веће користи за васпитача и васпитанпка , него неговати дечију игоу, пли руководити је тако

9