Учитељ

116

да ома може допста да постане васпитно средство у рукама васпитачевим '.. -

Ну, рекло би се, да није могуће сазнати нагоне дечије у њиховој првобитности, јер има случајева, дл деца наслеђују од својих родитеља наклоности, што их одводе од онога што је добро. Њу, то неће бити баш тако. Пробе ради, оставимо дете само себи и посматрајмо га из прикрајка! Прва и најнужнија његова, тако рећи органска, потреба после хранења биће та, да се креће; јер му је у кретању живот. Оно се бацака рукама и ногама, оно скаче, трчи п пужа се. Вештом васпитачу у овоме случају не треба бог зна шта, па да увиди, шта. природа са дететом хоће. Из његовога намернога или ненамернога кретања, развија се мало по мало пстинска. радња, развија се дакле рад, којим се хоће нека цељ. да постигне. У природи дакле дечијој истиче се на првом месту: нагон за рад. Њега ћемо наћи у свакохе детету, само можда у неједнакој пвантитативној снази; негде, дакле, у већој а негде у мањој мери. Сузбити тај нагон рада, не дати му да се у почетку правилно развија, значило би: убити живот, и то би била највећа | казна и за једног много мање културно образованог човека. Није ни чудо, што у новије доба и Енглези, оваку казну, сматрају за: смртну казну. Њоме море, убијају | живот онима, које су земаљски судови на смрт за највећа злочинства осудили.

Према овоме је и најважвији захтев у васпитању: Да се негује тај нагон рада нод деце. Тај захтев не сме изгубити из вида ни један истински васпитач, коме лежи на срцу будућност свога народа и своје отаџбине. Прича, се: да, кад је творац света, стварао човека, прва, му је и најглавнија заповест била ова: «да радиш ПА знојем лица, да зарађујеш хлеб свој.“ Ова Философска, карактеристика рада, верујмо, потпуно је на своме месту јер је рад човеку закон; рад је чињеница; што је у стању да покрене.човечанство напред. Да људи раде