Учитељ

117

то им јеи опредељење; опредељење свето, које их уздиже до рајских висина и мири их с Богом.

Први услов сваке радње, свакога стварања и продукта човекова, без сумње је управљен на то: да се у првом реду, а у довољној мери, развијају органи за кретање: органи, који су и намењени за оруђа раду. Од вајкада још, и код најстаријих народа било је вежбања, ових органа, — вежбања телесног. — Олимписке игре, трке старих народа а у најновије доба, гимнастика, све то није ништа друго: до изјаве нагона за рад, који се претворио у свесан рад и који се врши ради постижења извесних цељи. У колико св зна, у старом и средњем веку па где-где и дан данас, тако и толико васпитање у овоме правцу, изгледало је више на цељ него ли на средство. Данас се, бар то, не сме да узме тако. Игре дечије и гимнастичко вежбање, које је заведено по нашим основним школама тек 1868. године, не сме се попети на ступањ вештине. Никад то не сме бити цељ. Све се то мора сматрати само као средство за телесно и духовно образовање и васпитање. У гимнастици, а нарочито у наивним играма дечијим, мора се огледати успех у телесној снази, и морају се упознавати и проучавати наклоности, што су их деца са рођењем својим на свет донела. Ко се не сећа, кад је као дететом још, правио од блата мале „топчиће;> кад је подизао и ограђивао баштице; правио леје; градио куће; копао бунареј итд. Сви ови радови проистицали су из наших нагона из наших склоности, и то за чим; — За образовањем воље. М доиста је ово један од највећих и најблагословенијих нагона, који иду у прилог целокупној човечанској култури! Па, кад наука и мало дубљи погледи овако гледају, на овај начин дечији, онда нам је чудо, зашто наш свет, без разлике на критеријум свога образовања, угушује код своје деце овај нагон и не да му да се, у своме правцу, слободно развија !7..,