Учитељ

19

Зар једна китица мирисавога цвећа, која би могла бити његов рукотвор, не би могла, још у тако младалачким годинама, пробудити осећања -— лепога1... Зар се према свему ономе, што, због своје лепоте, привлачи нашу пажњу, неће породити у нама и чиста љубав, љубав и без себичности7.. Хоће заиста!.. Па зар, неговањем таквих дечијих игара, чувањем и развијањем таквих нагона за рад, немамо неоцењиве користи и по практичну страну живота дечијег, живота наших ученика1!... Ну, највећу и најзначајнију корист, од дечијих игара,

треба видети у оном моралном утицају, који се у дечи-___

јој игри, у дечијем раду, огледа. Подржавати дечије игре, значи : чувати вечиту наклоност добру. Гледати и мотрити, да се оне правилно и корисно развијају значи: навикавати дете на правилан и корисан рад, који ће, деца, пошто је из игре произишао, заволети и обезбедити на тај начин живот свој од несрећног ударца судбине.

Ако ћемо, дакле, бити прави васпитачи, ако ћемо желети да живот наших ученика буде у истини моралан; онда строго треба да мотримо на то: да нам деца, још у ранијем добу, испуњавају своје дужности. Дужности мора оно само да заволи и драговољно да их врши, а побуде за то треба, да леже у његовим осећањима. Ми морамо дакле радити на том, да оно објект заволи после чега га треба само упутити на рад, а морална нам је добит, у том случају сигурна Никада не треба мпелити, да ће се у детету развити морална снага и крепка воља , ако се дете буде терало, да нешто силом ради, да ради дакле оно, за чим нема. воље.

Да бисмо избегли и ту неприлику, морамо као васпитачи имати овде, на првом месту, у виду: начело поступности. Ко превиди ово начело, па захтева од деце, да одмах у почетку раде тешке послове, који за њих нису, онда ће се морати деци огласити испуњавање дужности и, из врлине, коју смо мислили нашим поступком