Учитељ

173:

менути онај, по коме учитељи праштају п повећу кривицу, чију је забрану ученик знао, али се покајао. За то се јавља питање: да ли је слободно ослобађати од васлужене каштиге, усљед учениковог очигледног кајања! Наставник не сме пикад заборављати да школска. каштига. не узима у обзир интерес само окривљеног него интересе осталих ученика. У кодико је истина да код ваљаног ученика и само очекивање кажњавања сачињава каштигу, онда с друге стране ненажњена погрешка може штетно утицати на остале (нарочиго несташне ученике, јер их слично попуштање (нарочито кад пониче усљед. учитељеве пристрасности) побуђује на нарушавање школског реда, надајући се да ћеи они извојевати опроштај. На тај начин, овакво попуштање врло често доприноси штету школском поредку п отежава правилан утецај школске дисциплине. С тога, изречена наштига може се само ублажавати. кад кајање непорађа сумњу џ над несташкову искреност увиђају и остали ученици. Казна је само по себи строга, па за то не сме прећи у жестокост, која одузима казни васпитчи значај и претвара је у ђачко мучење. Каштига је жестока, ако причињава упенику већу непријатност но што је нужно за спречавање повторавајућег се забрањеног поступка. Исто тако каштига је жестока, ако је наставник врши у љутини. Прекомерни надражај помрачава рад расудка и одузима представама сваку правилност и јасност. На тај начин, љутина уништава ону хармонију умних сила, у којој лежи основ разумног дисциплинарног рада попуњеног. тактом и потпуно сагласног са околностима, тренука. Из овога се очигледно види да наставник не сме да је љутпт не само при самом извршењу каштиге, него пи кад наређује и забрањује. Једном речју, правилна школ-. ска дисциплина не трпи наставникову љутину, јер иста увек доприноси само штету. Врло често бива да се наставник у љутини спушта у груби тон, допуштајући пз-.

»