Учитељ

174

разе и утицаје који се не трпе у учитељевом друштву.) Нетактичан наставник у љутњи представља ђачке поступке у лажној боји и увеличавајући њихов значај, казни ученике несразмерно њиховој стварној кривици: зато јо особито нужно да наставник потпуно влада собом, т. |, да уме сачувати присуство духа и да угњетава, изливање своје унутарње узбуђености. На овом месту рђав наставников пример из темеља поткопава сав ранији и правилни дисципливарни рад. Ну знајући да ће нам многи овде одговорити обичном Фтразом: «нисам крив, јер ми је такав темпераменат.» ИМ већином такви наставници сазнавајући своју неумесну љутњу, обично да би се избавили из незгодног положаја спасавају се околишавањем. На пр, не могу се опоавдати поступци оних наставника, који усљед своје љутине одоцњавају казну. За то је наставник дужан у једно исто време побеђивати самог себе и очувати казни њен васпитни значај. Изречену каштигу треба одмах пспуњавати, јер код детета усљед расејаности може врло "лако да исчезпе она тсена веза између учињене погрешке и њене природне посљедице каштиге. Но застарије ученике често шута кориснија је извесна пауза између извршеног забрањеног постуика и каштиге. И за време поменуте паузе ученик очекујући каштигу концентрише своје мисли на учињену погрешку, усљед чега се код истог са свим природно јавља осећаље кајања пи жеља не понављати погрешку. Но у осталом корист или штета од веће или мање счаузе зависи још и од ученикове индивидуалности, коју треба увек узимати у обзир. Јер калитпга је и тада жестока, кад није строго саображена,

7) „Необходпо је потребно да васпитач увек размишљава и не дозвољава себи рефлективне покрете; у прогивном случају јавља се ло_ већи апсурдум: васпштач гони ученика за нарушавање дисцилигарних правила , несазнавајући да у исто време и он сам сопственим поступцима доказује да нсуме собом владати, т. | да је и он сам педпоциплонован.“ Лесгафтб. Школљине мисли. стр. 86.