Учитељ

167

носније ученике. У том случају последњи често долазе до уверења да учитељ на њихов рочун неправедно уздиже ученике, који се врло мало труде. Осим тога, овакав обичај врл) често распаљује унижено родитељско частољубље, због чега се може десити неразложна љутина према детету. а често и нопријатан судар са самим школским дисциплинатором.

Из свега изложеног очигледно је, да се главна идеја овог обичаја не може правилно остварити, нарочито ако школски дисциплинатор узме у обзир све педагошке захтеве, За то ћемо између безбројних захтева споменути најглавније по којима је учитељ дужан руководити се овим:

Кратковиди ученици треба да седе ближе до разредпе табле; несташни и непажљиви да седо ближе учитељевом столу; по некад треба живљем ученику одредити место близу и сувише спокојпог и нопокретљивог ученика, јер у овом случају вечити немирко лпшава се многих мотива за шалу, а и вочито куњало и непокретљиви ученик често у додпру са веселим талџшом освежава се и буди од непрестаног дремања. Исто је тако по некад корпсно посадити слабијег ученика до трудо“. љубивог и способнијег дечка, јер последњи може помагати правоме. У псто време пра размештању ученика, треба узимати у обзир п ученпков раст.

Из свега овога са свим је јасно да је споменути стари обичај неразложен као средство за ђачко награђивање ; јер правила за размештање ученика имају 90с0биту важност међу средствима зл правилно увођење школског надзора, а не награђивања,

При расматрању школских поклона или награда у ужем смислу споменућемо да постоје критике против дечијих поклона.') Но свеколике најновије критике више

ђ) „Кант је говорио о дугу као метафизпчар, кад је писао: „АКО · дете кажњавају за рђав поступак и награђују за добар, онда ће оно чинити добро по рачуну. Баш за то дете не треба смамрати ни за