Учитељ

166

У неким се школама и данас практикује стари обичај награђивања, по коме учитељ одређује сваком ученику место према његовом успеху и владању. Заштитници таквог обичаја узимају у обзир познату норму, по којој школа треба да служи као модел грађанског живота и веле : «ученик треба да седи на оном месту које је извојевао својим личним силама. Размештање ученика

по успеху и владању потпомаже енергичну утакмицу |

међу друговима, која и потпомаже школски успех. И напослетку тврде да у борби за место, врло важну улогу пгра часлољубље са племенитим карактером, јер сваки ученик тежи да се помоћу труда и пажње удостоји при“ мамљивог одличија. Ова борба треби лењост, те се често и слабији ученици, помоћу особитог труда, уздижу над својим од природе спсобнијим друговима.» |

На све ово нови педагошки хор одговара: да је учитељу немогуће увек правилно и праведно размештати ученика према његовом успеху и владању; међу тим зна се да је дете врло осетљиво према учитељевој неправди, ') особито кад се учитељева оцена не слаже са правим учениковим успехом или владањем. У школи су скупљени ученици са различним способностима усљед чега би способнији ученици увек заузимали прва места, са мало труда, међутим ученика треба награђивати за труд а не за природну способност,“) којом се неки ученици и не користе као што треба. На тај начин, размештање ученика обично штетно утиче на неспособније али рев-

1) (У опште свака неправда може добродушни школски тип до

таког степена да узбуди, да је исти готов планути и доћи до крајњих _ грапица јарости и при том у најсветлаијој боји преставити сву немарност и несправедљивост поступка.“ ШД. Бр. 2. 5. 363.

#) (Ако се награда дајв од природне способном дечку, онда она у строгом смпеду неће бити Факат моралне дисциплине, већ обратно, тек у опда ће подићи под исту категорију, кад дечко добија награду за 0собпто старање — пошто се у овом случају у интелектуалном раду са свим јасно види морални елеменат.» Джемсђ Селли. Основи. нач. психолабји и сђ примбненја кђ воспитанџо стр. 350.