Учитељ

ство није довољно за уздржавање ученика од пређашњих нереда, онда васпитач треба да га упути на прави пут оштријим захтевима, пазећи да ова строгост не пређе у суровост, јер последња још више озлојеђава. Овде је најпреча васпитачева дужност уклањати и најмању с.!тницу, која би могла таквог ученика изазвати на прављење нереда. Но дешавају се и такви примери, кад и ученик жели да пређе у другу школу, јер сазнаје да му је ненормалан положај у првој школи, због тога и не може да се сам поправи; онда се у овом случају иокључавање не јавља као казна, већ као доброчинство. За то су овде врло често излишна сва мало пре поменута правила. Овде само једна промена завода ствара утицај за ученикову поправку.

Ова последња казна искључивања не практикује се у основним школама, зато се непосредно тиче наших средњих школа. Но ми би се са свим огрешили, кад би прећутали ону жалосну појаву, која се у нашим школама све више и више усиљава и често пута (нарочито у млађим гимназијским разредима) у току школске године преполовљава разредни број ученика. Међу тим све ово бива на основу закона, а ево како: у основној школи сва су школска правила концентрисана у учитељевој личности, који се очинском љубављу брине за сваког ученика. И то исто, још неразвијено дете јавља се у гимназију, у коју не налази ону потребну педагошкодисциплинарну поступност, јер од живље и искрено љубеће учитељеве личности на једанпут запада у атмосферу мртве артије, а врло често и гордих директора, који са свим равнодушно чита правила и решења, по којима се сваки ученик искључује из школе. ако у току школске године издржи десето дневни затвор У таквом случају обично бива да млађи ученици (на једно уво приме, а на друго пусте), одмах забораве, због своје природне живости и велике осетљивости према споља-

шњим упечацима. Међу тим директор чиновничког типа,

#.