Учитељ

324

схваћа његову свезу са божијим, биће у њему свијест о Богу толико жива, да ће се увијек својим мишљењем и радом осјећати одговорним праузроку свога бића, разумије ли душевне и земаљске дужности да разликује, а и оно, шта је страсно, да цијени по _његовој правој важности и схваћа ли, да се љубав према Богу састоји само у племенитим дјелима и умишљајима према својим ближљима, — онда узима за своје морално п религијозно образовање из школе оно, што ћеи за кашњи живот корисно бити. Не у овом смислу мније се, кад се баш у нашем добу на супрот моралном назатку ставља захтјев умножење наставе у религији; али само у наведеном смислу може религијозна настава онако утицати, како се надамо Ни један се наставни предмет не мора чувати као религија, да не би у овом погледу унезадовољио дјечије мишљење и чувствовање, које и од природе узбуњено, те да не даје за хљеб камен. Религијозни круг идеја сваком је човјеку приступачан; али баш тај је, на жалост, њему највише вербарикадиран, На часу доста се вјеронауке изијењују ријечи, али ни у једном часу не прецјењујемо тако јако сопствену душевну снагу ученичког образовања, и ни у једном часу нијесу одговори у толикој мјери репродукције научених израза, као у овом. Не данас ни једно упуство за наставу религије, које би упућивало, како ћемо заиста педагошним начином пријемљивим учинити узвишене идеје Хришћанства. Што пак дјечији дух не упућује на саморадњу, не само да. нема никакву вриједност као наставно градиво, него и инволвира оптерећење наставе, бар у нашем времену.

Настава у историји може за дијете само ту важност имати, да оно садашњост, у колико је може надгледати, схваћа као пироизвод развитка. То се наравски противи досадашњем схваћању, по ком се п у основној школи сматра и обрађује историја као ред политичких личности и догађаја. Али колико се по том начелу натурује дјетету, што нема ни најтишег одношаја према његовом интересу и стварном разумијевању !

Разумијевање захтева у главном поука из културне историје,

· које дају повода сравњивању са садашњим животом. Ако смо и0кушавали историјско градиво у биографском представљању, или у историјама из историје, мили у концентричним круговима да приближимо дјеци, то је била само помоћ у нужди. То доказује, да увиђамо психолошке тошкоће, које историја приуготовљава предавању у народној школи, али смо превидјели, да се оне не ће у правом начину увећати, ако не презремо начело сталног развитка које. је у самој историји. За политичку историју недостају у дјетету већином тачке за везу, јер оно не може имати разум ни за

о а