Учитељ

896 а А

бацује она, која немају утицаја, што образује, храни и снажи. У сиротињи не питамо, колико нас хране орества, | за храну, него смо весели, ако нас засите. Душевно богаство нашег времена принуђује и школу на избор по њеним начелима, Неко научно градиво можемо сматрати као чисто таково, и у том случају претеже у настави управо градиво по обиму и обради, или можемо га схватити по његовим одношајима према нашем душевном животу, и тада су његов производ у једно збир идеја и закључака, пробуђење духа и сами правци воље. Само такова настава снажи дух и води кашњој самосталности својој. Научна градива као што су створена, и допуштена у превеликој "множини и различности, показују површност и шупљину. Душевна се радња никад не смије сравнитг са махином, па ни код дјеце. То лежи у бићу духа. Под чувством чистог научног градива упитоми се пак често снага мишљења, а ш њом у једно и снага за самосвјесну вољу и живахно осјећање. Научна градива по себи лако се забораве и нестане их опет, без да су утицала као срество за образовање духа.

Данашња школа још врло мало разликује образовање и знање. Она хоће да блиста резултатима, који падају у очи и при том не респектира ни могућност схваћања дјечије природе у опште, ни индивидуалну склоност посебно. Она сужава дјетету природно право варења и мира, а још мање му допушта, да више степене достигне својом снагом, као пошљедице неизметнутог нагона. Она је слична хитром путнику, који за неко ограничено вријеме може врло много. видјети и проћи, али коме пе долази у памет, да путне утиске од · веде у унутрашњу очигледност и стално сјећање. Она није наклоњена основном начелу, по ком ове има своје вријеме, него показује јаку наклоност оним другим, често на кривом путу цитираним начелима наше материјалистичне садашњости, да је вријеме новац т, ј. практичан добитак, те хоће да их адоптира иза своју радњу. Брзина времена освојила је и њену тиху радњу. Спољашње и површно посматрано до душе је добитак за продужење њених циљева, ако умножимо већ од прве школске године и већ од забавишта задатке за рад, али она баш никад не смије заборавити, што је добивено на привидној помоћи, губи се на снази, и ваља увијек да има на уму, да не треба дјечију снагу исцрпети, пего тек развити.

Природне су појаве, кад нашој младежи пребацујемо недостатак својевољног нагона за учење и душевне снаге за образовање, па и кад утицај сувременог карактера, који је пак у односу „на резултате наставе од мале важности, још толико-више узимамо у рачун, Не може се одбити захтјев, да дијете, које је подвргнуто