Учитељ

350

истине ако не проматрањем; —> За нас је овде потпуно оправдан и меродаван закључак Спенсеров: основни почетци екзактних наука треба да се уче непосредним искуством и очигледношћу.

И толико деценија, толико столећа морало је да прође, док се то проста мисао учврстила и уважила! Но, кад се види како се некада учило, онда је, најзад појмљиво, зашто је и Педагогија морала толико дуго да чека, док су јој унеколико признали научну вредност. Један немачки природњак, у својој књизи: «општа мор"Фологија> лепо вели: «Позната је ствар, да људи До најпростијих појава тек најпосле долаве; позната је ствар, да се оно, што је најпростије и најприродније најмање хоће да разуме, и да се најпростије истине најдоцније и тек на послетку сазнају.»

Друго једно питање истиче се овде; а то је ; где леже узроци тако стална застоја у методу наставе! Најбољи одговор на њ даје сама карактеристика прошле добе, карактеристика друштва и живота школе, која је подце-. њивала човека, подцењивала његову вредност достојанство, његове психичке способности. А допуна одговору на,

" горње питање ложи у једностраној, готово идијотској процени сврхе за коју је човек опредељен. Што није могло __ да се подведе под теологију, није било наука; ко није је динствено у затуцаној догматици религије налазио сврху п циљ живота на земљи није био човек. Психологија људи, а | специјално психологија деце, која је требала да служи као основ у извођењу свих наставних метода, била је непозната тадањим научницима. Поступно развиће душе детиње, — тај тако чудноват, али у толико више диван "предмет изучавања, — нико није хтео да проматра, јер јој није придавана она важност коју има у себи, А душа. детиња је, да се послужимо туђим речима «такав пред-

мет научна испитивања, који човеку стоји ближе од

_ свих осталих, и који, за њега самог, за његово развиће · има куд и камо више вредности, но и један други пред-