Учитељ

мисли о школској дисциплини

сл ке

Мислим да нико неђе противно тврдити овоме и према томе са свим је природно, да сад дође ово питање: који је најбољи начин, да се ученици контролишу — прате ли за време предавања сваку ствар, и шта су од наставног материјала тачно запамтили. Ако би се контролисање пажње и знања вршило само питањем појединаца, а не би се тражило, да се од један пут јаве сви ђаци, који су пазили и који знају, онда би се један по један ђак морао испитивати све дотле док се не би сви испштали, па би се тек тако дознало, колико је њих пазило, и знају, а колико њих није пазило, и не знају. Напред сам казао, да учитељ сваког тренутка мора знати, колико му ђака пази на предавање. и колико их је запамтило оно што треба; без тога се не зна, шта треба даље да ради. А кад би свсвиђаци у школи испитивали за све тако — један по један — шта би се у њој мбгло урадити за годину дана % Каква би то била школа 7 Колико би времена отишло

само за једно предавање, да се таким начином дозна, јесу ли ученици пас. зили на све и запамтили што је требало. На постављена питања могао би сваки врло лако одговорити и према томе нема потребе, да ја што обја-

шњавам и одговарам. а

Кад се има на уму све, што сам до сад казао, па се томе дода још ово: да се и питањима подстичу ученици на рад, онда је са свим на свом месту с педзгошке стране ово мишљење: ученике треба врло често питати и тражити, да се јављају сви, који знају на питање да одговарају. Ја-

вљање ученика викањем »уја знам< — није добро; најбоље је, да се јављају са подигнутом руком, али тако — да је подигне мало испред себе,

од прилике до носа, или најдаље до очију. Има учитеља, који јављање ученика не схвате како треба, па оду у крајност и у погрешке упадну. Код“ њих се дешава ово: прозове се ученик да говори и таман је учитељ свршио с

питањем, а остали ученици не чекају одговор, него се у истом тренутку,

кад је,питање свршено, јављају. Негде јављање не престаје ни онда, кад

се који од ученика за какву било витницу запита. Разуме се— да је ово

ногрешно, а погрешке ове природе и друге, овима сличне, које се могу

десити, кад се јављање ученика тражи, могу се избећи и на овај начин: 4 Треба казати свима ђацима, да се нико не јавља, док учитељ не пита —

ко зна. Али сваки од учитеља треба да има на уму, да су и сувише ретки

часови, кад треба најмање један пут или два пут питати ученике — ко зна; тако треба често питати — само не за којекакве ситнице. Кад ко хоће да дозна, да ли ученици нису заборавили коју партију из каквог предмета, што је предавана, целог часа може школи постављати питања, и питати — ко зна.

Ако би се мишљење г. С. Д. — односно про. др. Г. Хергла — о 1 размештају ђака усвојило им према њему тачно поступило, онда би слабе ; ђаке требало метути у прве клупе, иза њих добре, иза тих врло добре, а одличне у последње клупе. То би био размештај ђажа по њиховој подобнобти, па се мисли, да би се таквим размештајем отежало шапутање једног ђака другом за време рада и отежало би се преписивање задатака, који би се у школи израђивали. Таквим би се размештајем —- мисли се — до-

О Пе