Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 367

ји ______________-_____

шТ. Логично читање.

Ма да смо ми већ рекли, да се читање механичко и логично у самој ствари слило уједно, ипак за нас су ова два предмета још одељена према. њиховој цељи; нама се чини, да је цељ првога, да ученици стеку воштину из познатих знакова, брво састављати речи, а цељ је другога — знање књижевног језика. Ради упознавања са књижевним језиком, ми смо узели једно средство, које нам се чињаше врло просто, али је у самој ствари било врло тешко. Ми смо мислили, да ће овај ред бити најбољи: ученици најпре уче фразе, које су сами написали на таблицама, а за тим ће учити приче Худјакова и Аанасијева, после што год теже и сложеније, за тим све теже и т. д. до књижевних дела Карамзина, Пушкина и грађанског законика, — али овај план, као п сви наши планови, остаде неостварен. Од онога језика, којега су сами употребљавали у писању на таблицама, мени је било лако превести их на језик народних прича и басана, али нисам могао да нађем прелаз између прича и другог чега писаног књи-

жевним језиком. Пробасмо најпре са «Робинзоном» — али нисмо успели: неки ученици плакаху од муке, што не могу да разуму и да причају; почнем им причати својим речима — и они почеше веровати да је могуће

разумети ову мудрост, сећаху се смисла и за месец дана црочиташе Робинзона са добадом, а при крају и са одвратношћу. Ово беше велика мука за њих. Они се прибираху, и причајући свако вече оно што су тада прочитали, запамтшше одломке, али целу приповетку ни један није могао испричати. Запамтише, на жалост, неке за њих неразумљиве изразе и отпочеше их употребљавати, с брда с дола, као што то увек чине полуобразовани људи. Ја видех да то није добро, ади како да станем на пут томе злу, — то нисам знао. Да би ми савест била мирнија, ја им почех давати да читају разна издања «за народ» као „деде Науми» и «тетке Наталије». — Ове књиге бејаху досадније од свију других, чим смо почели тражити, да нам се прича садржина. После «аРобинзона» покушах са Пушкином, и то са његовим «Гробаром», али без помоћи они га мање могаху причати него и «Робинзона«, зато им и «Гробар» постаде досадан. Обраћања читаоцу, критички односи аутора к лицима приповетке, шаљиве карактеристике, недореченост — све је то супротно њиховом појимању до тога степена, да сам морао одбацити и Пушкина; чије сам приче сматрао пређе као врло просте, правилне и народу разумљиве. Опробам Гогоља: «Ноћ у очи Божића“, Док сам ја читао, ова им се приповетка допадаше, особито одраслима, но чим их оставих саме, — они не могоше ништа, разумети и би им досадно. Још док сам ја читао нису тражили продужење. Богатство у бојама, Фантастичност и унапред смишљени план беше недоступан њиховом појимању. Узмем читати „Илијаду«“ Гњедича, и ово читање изазва само неку чудновату забуну код ученика: држали су, да је