Учитељ

368 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

књига писана Француским језиком и ништа не разумеваху, док им нисам испричао садржину својим речима; .па и тада сама басна овога спева беше им непојмљива. Скептик Семка, здрава логичка природа, беше поражен сликом Феба, који на леђима поси снол стрела летећи са Олимпа, — али не знађаше куда ће са овом сликом. — Како је он могао да слети с планине а да се не разбије2 упита ме он. «Па он је њихов бог“, одговорих му ја. — Како то бог% Зар их има много, — или ваљда то није прави бог. Зар је лако, слетети с толике планине; он би се морао распасти, доказиваше он мени, ширећи руке. Опробам „Печурку» ЖЖорж-банда, народну и војничку читанку, али све бадава, Пробасмо све што год нађосмо и све што нам послаше, али узалуд. Седиш у школи и отвараш с поште донесену бајаги народну књигу. „Дедо, дај мени да читам мало, дај мени! — чују се по неколико дечијих гласова, пружајући руке — само ако је што год разумљиво. Отвориш књигу и читаш: „ивот великога Светитеља Алексија представља нам пример пламене вере, благочестија, неуморне делатности и ватрене љубави према отаџбини својој, којој је овај свети муж указао важне услуге»; или: „Давно је примећена честа појава даровитих самоука у Русији, али је свп не објашњавају подједнако«; или: „Прошло је триста година од онога доба, од како је Чешка постала зависна од немачке империје», или: «Село Карачарово, раширив се по странама. брдским, лежи у једној од најроднијих руских губернија»; или: «Широко се пружала и угибала путања»; или популарно излагање једне гране природних наука на једном штампаном табаку, који је до пола заузет ласкањима азуторовим сељаку. Даш коме детету такву књигу, — очи се почну затварати и он зева. уНеразумљиво је Л. Н.<, рећи ће оно и вратиће књигу. И за кога, и ко пише ове народне књиге, то је за нас тајна. Све оне ништа не вреде, сем књиге деда Золотова, приповедача, који је имао већи успех иу школи и на дому.

Једне су од њих просто рђави -—— списи, написани рђавим књижевним језиком, које не налазе читаоце у обичној публици, па су зато посвећене народу ; друге су још гори списи, написани никаквим не руским већ новоскованим, бајаги, народним језиком као што је језик у баснама Кридовљевим ; треће су преводи из стране књижевности, која је, токорсе, за народ удешена. Једине књиге, разумљиве за народ и прилагодне његовом укусу, јесу књиге, које нису писане за народ а из народа су, 2 то су: приче, пословице, зборници народних песама, легенда, стихова, загонетака као што је у последње време зборник Водовозова и т.д. Ко није видео, мучно ће веровати са каквим се одушевљењем читају све књиге овога рода, па чак и скаске народне, јуначке песме, пословице и сви, без изузетка, споменици стаџе књижевности. Приметио сам да деца више воле да читају овакве књиге него одрасли; она их прочитавају по неколико пута, уче на памет по што год из њих, са радошћу их носе кућама, и у играма и разговорима дају друговима називе из јуначких песама Одрасли