Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 649

и ученику. А није толико важно знати да је земља округла, колико је важно: како се дошло до тога знања. Врло често причају деци, да је сунце далеко од земље неколико милиуна миља, а ово њима није ни чудно ни интересантно. Њима је интересантно да знају, како се допмо до тога знања. Ко хоће да говори о томе, боље је да. најпре прича о паралаксама,. То је врло могуће. Ја сам се зато дуго задржао на округлини земље, што се то односи на целу географију. Од хиљаду образованих људи, осим учитеља и ђака, једва један зна добро зашто бива зима и лето и где је Гваделупа; од хиљаду деце ни једно у детињству не може разумети објашњење земљине округлине и ни једно не верује да Гваделупа у ствари постоји, а и једни и други уче све то од детињства.

После Физичке географије почео сам делове света са карактеристиком, па и то не могоше запамтити; знају само да ти одговарају: Азија, Арика, Аустралија, а кад упиташ: у коме је делу света Француска (кад си већ пре неколико минута рекао да је у Европи и Енглеска и Француска) — а по неки ће викнути, да је Француска у Африци. Питање „зашто«“ види се у сваком погледу, осећа се у сваком гласу дечјем, чим почнем географију, — али на њега нема одговора.

Као год што је у историји обична мисао почињати од свршетка, тако се и у географији појавила, п постала обична, мисао: почети са школском собом, са својим селом. Ја сам то видео у Немачкој, па кад не могох успети са обичном географијом, онда ударих у описивање собе, куће, села и околине. Као и цртање планова, тако и исто и ова вежбања, нису без користи, али знати, шта је тамо иза нашега села, то није интересантно, зато, што сва деца знају, да је тамо друго село Тељатинка. А знати шта, је иза Тељатинке — није интересно, зато, што је тамо опет тако исто село као и Тељатинка, а и ова са својим пољем није интересантна, Покушах да им предајем о важним географским тачкама, као што су Кијев, Москва, Петроград, али се то све слагало у њиховим главама без икакве везе тако, да они почеше учити на изуст. Покушах да им цртам карте, и то их је занимало и помогло им је памћењу ; али се јавља, питање : зашто помагати памћењу. Покушавао сам још да им причам о поларним и екваторијалним земљама: они слушаху са задовољством и лепо су причали, али нису памтили ништа од онога што је у тим причама било географске садржине. Главно је, да цртање планова остаде само цртање планова, а не географија; цртање карата било је само цртање карата, а не геограФија ; приповетке о зверовима, шумама, људима и варошима беху приповетке, а не географија. Географија је била само учење на изуст. Од свих нових књижица — Грубе, Бјернадски — ни једна не беше интересантна. Једна књижица, коју су већ и заборавили, што личи на географију. читала се боље од осталих, и по моме мишљењу, она је најбољи образац за то, како треба поступати те да, се у деце пробуди географски интерес те да изуче географију. Ова књижица је неког Парлеја, руски превод од 1837 године.

УЧИТЕЉ Е 43