Учитељ

650 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

__ Ова се књига може читати, али служи као руковођа више за учитеља, који по њој предаје све што зна о свакој земљи и вароши. Деца причају, али ретко памте имена места и река на карти, која се односе на приповетку, — остаје дакле сама приповетка. Па ипак, у последње време, не гледајући на сву вештину, којом је маскирано учење некорисних имена у тој књижици, не узимајући у обзир сву пажњу, коју смо употребили служећи се њом, — ипак деца прокљувише, да их варамо догађајима, па зато и посташе одвратна према томе предмету.

На послетку сам се уверио, што се тиче историје, да не само није нужно знати досадну руску историју, него ни Кир, ни Александер Македонац, Цезар и Лутер нису нужни за развиће детета. Сва су ова лица и догађаји интересантни за ученика али не по њиховом историјском значају, већ по вештини сложаја њихове делатности, по вештини историјске обраде, и то већином народне обраде а не обраде каквог историка.

Историја Ромула и Рема није интересантна зато, што су та браћа, основала моћну светску државу, већ зато, што је забавно, чудновато и лепо: како их је дојила курјачица, и т. д. Историја браће Граха интересантна је зато што је уметничка, исто тако, као и историја Григорија УЦ и пониженога цара: али историја сеобе народне биће досадна и без цељи, зато што њена садржина није уметнички сложена, као год и историја проналаска штампе, па ма како се ми трудили да ученику разјаснимо како тај проналазак чини прелом у историји и како је Гутенберг велики човек. Испричајте лепо како су пронађена палидрвца, и ученици неће никад пристати да је Гутенберг заслужнији од онога, који је палидрвца изумео. Краће речено, дете, и у опште онај који хоће да учи а није почео живети, не може имати историског интересовања. За њега постоји само вештачки интерес. Неки мисле, да ће са разрадом материјала могуће бити и излагање свих периода историских, — али ја то не мислим. Не можете детету дати ни Тацита ни Кеснофона а камо ли Меколеја и Тјера. Да би истори у учинили популарном, није нужна само уметничка спољашњост, већ је потребно још да се историјски појави згодно представе. Деци се историја допада само онда, кад је њен садржај уметнички. Она немају нити могу имати историјског интереса, — зато и нема нити може бити историје ва децу. Историја само по некад служи као материјал за уметничко васпитавање, а док се не развије историјски интерес дотле не може ни бити историје. Берте, Кајданов остаће као једина упутства. Стара анекдота, — историја Миђана — тамна је и баснословна. Више се ништа не може извући из историје за децу, која немају историјског интересовања. Покушаји, који би хтели да историју и географију учине уметничком и интересантном, као што су биографске црте Грубе-ове, Бјернадског и т. д.,