Учитељ

656 ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ

који нема никаква значаја, нема, будућности и који је ништаван кад се упореди са производима оних уметности, чије обрасце налазимо у народу.

Ја сам уверен, да је лирски спев као н. пр.: уја се сећам чудног тренутка,“ — и производи музике, као н. пр. последња симфонија Бетовенова, — да ови уметнички производи нису тако безусловно добри, као

песма о „Вањки Кљушниковићу, и напев »„Вниз по матушкћ по Волгћ,“ да нам се Пушкин и Бетовен не допадају зато, што има у њиховим производима апсолутне лепоте, него зато, што смо и ми тако исто покварени и ражњежени као Пушкин и Бетовен, и зато, што и Пушкин и Бетовен подједнако ласкају нашој раздражљивости и нашој слабости. Обично се чује овакав парадокс, да је за разумевање уметничке лепоте нужна нека припрема. Ко то каже; чиме св то доказује; То је извртање, покушај да се изиђе из провале, у коју нас је одвукао лажни правац, искључива својина једног нашег друштвеног сталежа. Како је приступачна, свакоме и без икакве припреме, лепота сунца, лепота човечјег лика, лепота тона народне песме, лепота љубави и самопрегоревања 2

Ја знам, да ће се ово моје доказивање учинити већини читалаца, као празан разговор, али педагогија — слободна педагогија — путем опита разјашњава многа питања, и непрестаним понављањем једних истих појава преводи поједина питања, из области Фантазија, и размишљања у област стадних и доказаних аката. Ја сам се годинама неуспешно мучио предавањем песничке лепоте Пушкинове и осталих наших песника, а то чине сви учитељи у Русији, па и у целом свету, а кад би сви ови учитељи мопитивали резултате од тога свога рада, и кад би хтели да буду искрени, они би морали признати, да је главни резултат развијања поетичког осећања био тај, да су најбоље песничке природе показивале највећу одвратност према предавању... Као што рекох, ја сам се годинама мучио а нисам могао ништа постићи, — а требало је случајно да се нађе зборник Рибникова, па да песничка осећања дечја, нађу потпуна задовољења, и то таквог задовољења, које је било законито, као што сам ја после увидео, сравњујући прву, ма коју, песму народну из овог зборника са најбољим песничким производом Пушкиновим. То се исто догодило са, мном у односу према предавању музике, о којој ћу после говорити,

Покушаћу да изведем главније мисли из онога, што сам до сада рекао. На питање: да ли су уметности (Беапх агб5) нужне народу% — педагози обично ћуте или се снебивају (само је Платон смело и одлучно решио ово питање). Кажу: унужне су уметности народу али са извесним ограничењима; кад би свима дали могућности да постану уметници, онда би то било штетно за Аруштвено уређење.“ Кажу: „поједине уметности могу се развијати само у поједином друштвеном сталежу;“ кажу: „уметности требају да имају нарочите своје служитеље, који ће бити само њима одани;“ кажу: „велики таленти треба да имају прилике и могућности да изиђу из народне средине, да би се могли потпуно одати на службу ве-