Учитељ

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 661

Ово су брзо научили. И сваки је певао, шта је он хтео, пробао је дискант и прелазио у тенор, а из тенора у алт, тако да су бољи ученици научили цео акорд — до-ми-всол, а неки и сва три. Изговарали су Француске називе нота. Један је певао: ми-Фа-Фа-ми а други: до-до-ре-до ит. д. „Гле како је то лепо, Л. Н. — говорили су ученици „чак у уху трепери. Но, још, још...“ Ми смо певали ове акорде и у школе, и на улици, иу балшти, и путем кад су у вече ишли кућама, и ученици се не могоше нарадовати своме успеху.

Другог дана пробали смо гаму и даровитији ученици научише је сву, а слабији једва дођоше до терције. Писао сам ноте на линијама у алтовом кључу, који је најправилнији, и називао сам их Француски, Шест лекција, једна за другом, ишле су врло весело; певали смо још и нове минорне акорде и прелазе у мажорне — „Господи помилуј,“ „Слава оцу исину»и песмице у три гласа са клавира. Једна половина часа била је заузета, овим послом, а друга певањем гаме и вежбања, која ву сами ученици измишљали: „ до-ми-ре-фа-ми-сол,“ или: „до-ре-ре-ми-ми-фа,“ или: „до-ми-ре-до-ре-фа-ми-ре“ и т. д.

Веома сам брзо приметио, да ноте на линијама нису очигледне, па, зато сам их заменио цифрама. Сем тога, цифре су удесније за објашњавање интервала и промену тонова. За шест часова неки су научили да на питање одмах кажу интервале, погађајући их по замишљеној гами, Особито су волели вежбање у квартама: до-Фа-ре-сол, и т. д. горе и доле. Фа (унтер доминанта) их је особито усхићавало својом јачином.

„Их, како је јак овај Фа, —- говорио је Семка, — све реже !<

Немузикална деца су изостајала од часова а са музикалном смо по три сата један час држали. Покушавао сам да дам појам о такту по већ усвојеној методи, али је ствар била тако тешка, да сам ја морао оделити такт од мелодије, и написавши гласове без такта учити их, — а после написавши такт, т. ј. размере без гласова, куцањем давати такт; после сам везивао оба процеса заједно.

После неколико лекција, размишљајући о ономе што сам до тада урадио, падне ми на ум мисао, да мој начин предавања није нов, да је то готово исти начин Сћеђе!, који сам ја видео у Паризу, а нисам у почетку хтео да га усвојим само зато, што је то био већ усвојени метод. Сваки, који се занима предавањем певања не може довољно да се нахвали тога састава, на чијем је последњем листу написано великим словима : Веропвеб а Рипаптине, и који се сада растура у 10.000 егземплара по целој Европи. Видео сам у Паризу примере успешности ове методе. При предавању у аудиторији има 200—600 људи, које мушкиња које женскиња, по некад старих по 40—50 година, и они сви певају у један глас А уге опуегЕ све, што им покаже учитељ. У методи Оћеуеј има много правила, вежбања, начина, који немају никакав значај, и које ће сам учитељ измислити за време часа; има тамо веома комична, а можда и врло згодна манира: чи-