Учитељ

192 УТИЦАЈ ОСЕЋАЊА И мисли

"обично јако стиснута, показују чврсту решеност; сем тога човек јако стиска зубима или чак и шкргуће њима. Такви покрети, као уздизање руку са стегнутим песницама, које изгледају е су зато да ударе противника, наилазе врло често. Мало је људи, који се у великој љутини — препирући се с противником = могу уздржати од покрета, који показују њихову намеру ударити или одгурнути га од себе. Жеља ударити постаје тако несносно јака, да човек бије или баца на земљу мртве ствари; али у опште покрети су у том умном стању бесцељни или долазе до потпуне манитости. Мала се деца у великој љутини ваљају по земљи, легну на леђа или потрбушке, вичу, бију ногама, гребу или цепају све што им падне руку» (Ч. Дарвин), Веома су карактеристично описане код Шекспира, у РАРЕВЕЛ «Хенриху У» највидније црте гнева:

„Даље с кротошћу и смиреношћу ! Њима је дано да нас украшавају само у времену мира. Но чим запири. свирепа буктиња војне распалите се злобом тигра, напрегнете сву силу мишица, распламтите крв — скривајте доброту под маском зверства! Пуштај очи нек севају из орбита као пушке из шанаца; нек обрве грозно надну се над очима као стена што с' нагиње над бурним океаном, који јој-запљускује подножје! Шкргућите од јарости зубима, раздувајте свирепо ваше ноздрве — узбудите сву силу ваших душа !<

Таква је једна страна великог узбуђења мишићне системе под упливом гнева. Ну то исто осећање каткад дејствује на ову систему и са свим обратно: оно не само не «придаје снагу мишићима», него напротив лишава их сваке силе; у место напрегнутог стања, на крају се јавља дрхтање, а енергија, воље бива толико угушена, да паралисане усне отказују јој службу и глас се предваја у грлу. Не мало је бивало случајева да се са свим изгуби реч (афазија), и да се парализује ова или она половина лица. Ево једног случаја који се десио с једним пацијентом др-а Тода, а који саопштава, г. Манасеин: «Човек, коме је било већ преко 50 год. и који се одликовао великом раздражљивошћу и наклоношћу к ипохондрији, јако се наљутио једном у време спора због неких ситница, и ту је одмах изгубио моћ говора. Умне способности и покрети болесника остали су недирнути, но сваки покушај да штогод каже пока_ вивао се узалудан и свршавао се увек сузама. Афазија је трајала скоро недељу дана, за тим је болесник прилично брзо добио изгубљену моћ говора. После две године он се понова разјарио у време неког спора опет због неких лудорија, и код њега се одмах развила непуна парализа целе леве половине тела и лица. Умне су способности опет остале неповређене. После шест недеља стање се болесниково побољшало у толико,