Учитељ

348 УЧИТЕЉСКО УДРУЖЕЊЕ

вама буду — о напретку вашем, о раду вашем; казаћемо им: како је искрено, како је слатко брат наш, хрватски учитељ, пригрлио наставу, уздајући се једино у њену моћ, верујући: да је она једина у стању растерати мрак; причаћемо нашим малим Србима: да преко оних бара, што се зову Дунав и Сава, живи народ, који говори истим језиком, чији су обичаји исти; казаћемо им: да је то наш брацки народ; учићемо их да, га љуби, да га поштују и да га не двојани од себе !....

И, ако и ви тако будете радили, браћо Хрвати, онда ја мојим идејалним очима, у скорој будућности, видим и Хрвате и Србе као један народ; видим један снажан зид, који ће бити у стању одолети и најсилнијој навали, па ма она каква била. Њиме ће управљати свест, култура ће бити у његовим рукама и он ће светлити као јарко сунце према другим народима !....

Сестре ! Браћо ! Идеја братства и љубави окупила нас је у овај свети дом. Она треба да нам и у будуће светли. Она треба да буде онај нит који нас веже. Живела идеја братства! А сад, драги и мили: у име моје и мојих другова: Збогом и до виђења у Београду !....

После говора Јанковог праћени узвицима: живели, живели и срећан вам пут, изашли смо из скупштинске дворане.

Ручавши у нашој гостионици, разишли смо се по Загребу, да га још сваки на свој начин види и разгледа и да у њему купи по какву лепу успомену на ово красно место.

Шетање ово трајало је до 6 часова у вече. Сваки се журио да што више и што боље разгледа ово дивно место, како би му што јаснија. слика у души остала. И заиста, само ће смрт избрисати успомену из срдада, наших. :

Око 6 часова по подне, сви смо скупа били у нашој гостионици „код Јагњета“. Наста журно спремање, јер, да се послужим речима. нашега. чика Љубе:

»делене горе И плаво море, На пут нас зову

У радост нову».

Пре 7 часова били смо већ на жељезничкој станици, праћени нашим милим и драгим домаћинима, нашом браћом и сестрама.

Још при поласку из Београда били смо се договорили да по свршетку скупштине у Загребу, одемо до Ријеке (Фијумеј да видимо, што видели нисмо, да видимо сиње море. Што смо у Београду уговорили, то ево сада, хоћемо и да учинимо.

У рестаурацији, чекајући полазак воза, време нам је брзо пролазило. Срца су све више осећала потребу да се с браћом и сестрама поразго-