Учитељ

ПУТОВАЊЕ У ЗАГРЕБ НА ХРВАТ. УЧИТЕЉ. СКУПШТ,. И ИЗЛОЖБУ УЧИЛА 349

воре и излију искрена братска осећања, зачињена шалом, песмом и весељем. Бранково коло, Боже братинства и др. патриотске песме мислимо никад нису певане с толико истинског осећања као овом приликом.

Ну свачему краја има, тако и овоме нашем весељу. Дође време да се растајемо. Поздрависмо се, изгрлисмо се, изљубисмо се, седосмо у кола, локомотива писну, воз се крену Ријеци и нашој Адрији.

Из Загреба кренуди смо се у среду 26 августа у 8:, часова у вече. Пошто је био мрак не могосмо околину разгледати, али добро је опет што ћемо осванути баш тамо где и настају највеће лепоте на овој прузи. У повратку пак, видећемо опет ове крајеве кроз које сада по ноћи путујемо.

И ако је била ноћ, и ако смо били и уморни и не испавани опет никоме и не падаше на ум да задрема, а и кад би задремао неби му асне било, јер не би имао где лећи. Весела песма и шаљиво причање наших другова учинили су да нико на сан и не мисли.

Воз је јурио и за собом остављао једну за другом станице: Лесковац, Драганић, Јаска, Карловци, Дуга Реса. Генералски Сто, Огулин, Моравица, Гомирје, Скрад, Делнице, Локве, Врата, Фужине, Лич, Пласе, Меја и Бакар. То су редом станице од Загреба до Ријеке.

Око Скрада већ беше почело свитати. Сад могосмо по мало разггледати предео кроз који смо путовали. Били смо у прекрасном планинском пределу, а кроз овај сплет планински, кроз ову дивну панораму ми смо јурили железницом. Нисмо знали куда пре да погледамо. Час лево час десне очи су летеле да се кроз прозор нагледају природних лепота. Час угледамо изнад себе висове, час испод себе дубодолине у којима се тек забеле куће села каквог, час угледамо дивну јелову, час другу гору, час пропланке и ливаде или њиве; час опет нам те красоте магла покрије и заклони. А магла нам овог јутра много сметаше, све док сунце не одскочи и разагна је. У том смо се све више примицали кршноме приморју.

На путу овоме прошли смо кроз некаквих 14 које већих које маих тунела. Пут је врло вешто спроведен и израђен. Код станице Лич жељезница иде висином на неких 880 метара изнад Јадранскога мора, а човек, путујући, и не осети како се железницом пео до ове висине. Одатле, се опет неприметно пут спушта морској обали, све ближе и ближе Ријеци мети нашега данашњег путовања. Што смо се више приближавали мору, све су се више губили лепи шумовити предели, а настајала гола кршевита брда. И овуда смо имали шта видети, имали смо природних лепота, али и нехотице се примећава како предео губи лепоту своју кад је без свога накита, — без шуме.

Што се воз приближавао мети овога пута, то је и у нас све више и више нестајало стрпљења, а нарочито, кад изађосмо из оних прекрасних предела и воз поче јурити „кроз стене и гудуре“. — Рекоше нам да ћемо скоро и море опазити, а то је наше стрпљење довело у крајње границе.

УЧИТЕЉ 28