Учитељ

са» сл >

УЧИТЕЉСКО УДРУЖЕЊЕ

Нагрнусмо и окитисмо прозоре нашега купеа и очи блуђаху тамо негде далеко далеко, жељне да виде пучину плавога мора, пучину наше Адрије.

На један мах, на једном савијутку, кад се воз упути право, указа се очима нашим — море. Овај тренутак није у стању перо описати. Шта је онда срце осећало, то би само срце срцу рећи могло. На лицу свакога од пас видело се неко неописано расположење, неки пријатан осмејак. На један мах, као по команди, као оно што су негда Колумбови морнари, после дугога пута по мору, и жељни суве земље, као што су они онда, велимо, опазивши обалу Америке, у глас узвикнули: „Земља, земља“; такомн ми у једном тренутку и готово у глас усхићери повикасмо: Море, море! — Одатле, од тога места, где први пут море спазисмо, пут је наш вијугао дуж обале његове, час примичући се час опет удаљујући се од њега. У даљини пред нама белиле су се прекрасне грађевине вароши Ријеке. Изгледало нам је да ћемо бити у Ријеци за десетину минути, тако се пред нама видела, али је железница, спуштајући се, тако много вијугала, да смо путовали више од сата. Чекајући нестрпељиво кад ћемо у Ријеку сићи наше су очи биле упрте само у море и његове обале посуте овде онде гомилом кућа села и вароши, које су близу једно другоме поређани обалом.

Морамо приметити, да смо, гледајући море, били у нечем и преварени. Ми смо очекивали да с обале видимо непрегледно море, да му гледамо огледало његово како се губи тамо у даљини. Али овде тога не видесмо — не видесмо правог мора. Јер у рјечком заливу као и поред целе далматинске обале, честа су острва, а она заклањају поглед с обале. И ми овде гледасмо како море овде шире онде уже вијуга се као каква голема река између обале и острва.

Уживајући у гледању мора свако с пута. чисто смо, опет, осећали неку сету, кад погледамо око себе брда, која се дижу поред мора. На њима се тек по где где види зеленило тај лепи накит земљин; све је сам крш, голо камење, које атмосверски утицаји троше и у грдним масама ко- “ трљају низа стране. Нема ту родних њива и питомих ливада, нема шуме, нема питомине, него се виде саме рушевине стења. И да није мора, овде око Бакра и Ријеке мучно да би било људских насеобина, већ би то пустиња била. Али — право вели пословица: нема нигде два добра. Оно мало родне земље што је има, тако рећи с муком се брани од навале камења, који бујице котрљају. Отуда су баште, виногради и дворишта кућа махом ограђени наслаганим каменом. Ограде такве често окружују тако малене баштице, да, овако с пута гледајући, изгледа као да су се то деца играла, па себи заграђивала баштице. Поред већих башта вртова није ништа необично видети и ограђена местанца за десетак квадратних метра.

Што се више приближавасмо Ријеци, све чешће виђасмо и већих винограда. Поред кућа и по виноградима чешће гледасмо повећа дрва смокава, Чудновато нам беше што по виноградима видосмо некакве ониске