Учитељ

ПУТОВАЊЕ У ЗАГРЕБ НА ХРВАТ. УЧИТЕЉ. СКУШШТ. И ИЗЛОЖБУ УЧИЛА 35!

врбе. Шта ћо врбе по виноградима! мислисмо ми, Тек после дознадосмо да то нису врбе него — маслине.

При самом уласку у Ријеку, или боље рећи у самој вароши воз прође кроз један тунел изнад кога има повећих кућа. Кад смо изашли из истог видесмо се у вароши; Очи се овде засенуше, не знамо куда пре да их окренемо, шта пре да погледамо. Да ли морско пристаниште начичкано вилним морским лађама, паробродима и једрилкама. Катарке и једрила као бајонети у читавог пука војске стоје подигнути пут лазурног неба. Што смо некада само на сликама гледали, то ето сада, пред нама, у природи видесмо. Лађице јуре нека тамо, нека амо. Морнари, оправљају своја једра, спремајући се можда за далеки пут. Још мало па и воз стаде. Станица жељезничка, нова је и врло лепа. Било је равно 10 часова пре подне (четвртак 927 августа), када ступисмо ногом у Ријеку. Пред жељезничком станицом пуно је кола и омнибуса за вожњу у варош. Неки од нас поседаше у кола а неки у омнибусе и кренемо се у варош у хотел Лојд. Он се налази близу обале у врло лепом крају вароши. Хотел беше врло удобан. Бесмо сретни те беше празних места те се сви ту сместисмо. По двојица, по троица заузесмо собе, и онда удри у журно спремање, да што вшше видимо и разгледамо, јер смо решили да се већ сутра вратимо натраг. Кроз пола часа били смо већ сви сакупљени у гостиони, а одатле право на морску обалу. За часак бесмо већ на обали. Разуме се да је сваки ддмах похитао да сркне воде морске, да види каква је. На лепо озиданом кеју нађосмо камене степене за силажење и сиђосмо те шаком захватисмо морске воде и сркнусмо. Разуме се да је сваки брже боље и испљувао ту горко-слану-бљутаву воду, која се пити не може и морнари по каткад умиру од жеђи усред толике масе ове воде.

Пристаниште је уређено како само може бити. Обала је сва озидана лепим тесаним каменом, поред тога што има неколико мањих затона и мањих кејова који се пружају у море, поред тога, велимо, један се кеј пружа у виду лука за читав километар у море. Колико се лађа ту поређати може, колико их стати може, то се већ може замислити. Прошетали смо се свуда по кеју гледајући у дубину морску. Морска вода је изванредно бистра. Овде, код Ријеке, море и није дубоко, биће око 920 мет. дубљине, али се врло лепо сваки предмет на дну мора распознати може. Камен, кога са кеја у воду бацимо, може се оком пратита све док не падне на дно. Рибе, којих има доста, и које се играјући по мору јуре тамо амо, можеш сваку лепо распознати. Не могосмо срцу одолети, но узесмо два чамца и седосмо у њих да се мало по мору провозамо. Наш возар беше један стари Далматинац, човек врло весео и разговоран. И ако је био већ постарији, весло у његовој руци играло је тако лако и брво, рекао би лакше него ово перо. Он нам причаше да је од своје 14 године постао морнар. Скоро сви морнари, с којима се ми разговарасмо, родом су из Далмације, и сваки поред нашег језика говори још и талијански. Исто је тако и по

23»