Учитељ

ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД ЉУДИ И КОД ЖИВОТИЊА 485

се искуством уверио, да деца разумеју осмех, да овај на њих пријатно утиче и да она на њега слачним осмејком одговарају, = то много раније, него што су способна да нешто науче. Већ у петом месецу на детињем лицу види се пријатност, која се у њему нзазпва умиљатиж •ласом, а у шестом месецу од прилике на његовом се лицу слика невеселост, и онда се види, како оно окембеви усне чим чује, макар и први пут какав плач или дреку. Дете од 14 дана већ дркти под утаском каке велике ларме; а извесно је, да оно у том добу још није имало времена да само искуси онај однос, који постоји између вике и каке опасности.

Дарвинова књига „Израз душевних узбуђења код људи и код животиња“ у неколикоје управо допуна његовог другог дела: „Порекло човека“. Шта више, можда би оба ова дела још боље одговорила своме задатку да ву у једно спојена, јер вајважније и најоригилније у ономе првом делу, то је, што се у њему износи неколико нових доказа за еволуциону теорију (теорија поступног развитка) у њеној примени на човечанство. Општи назори, које је Дарвин најпре изнео о вашем пореклу, извесно би постали још јаче осветљени тиме, што би се уз то додало и оно дедо, у ком он, на обнову своје теорије о постанку човека, објашњава азразе душевних узбућења. Изучавањем овога последњег питања њему је дата прлива да с великом тачношћу одреди више фаза човечјег развитка. Он је, на пример, скупио велики број посматрања, којима доказује, да је у главноме начин изражавања код свију раса људскога рода једнак, и он отуда изводи 3акључан, којим се ојачава хипотеза моногенизма или моноФилетизма, Т. ј., теорија, по којој су људи само ва једном месту постали и из тога једног једитог стабла сви данашњи народи произашли. Према аргументима добијенима анализом и сравњавањем разних врста изражавања, излази да је то једно племе, то прапљеме свију данашњих раса и“ народа, морало имати У у морфолошком погледу потпуно све човеку ввојствено у оном времену, кад ву почеле да се развијају различне расе, Ну, сем тога, по изразу извесних афеката, као што су љутња и неповерење или сумњичење, изгледа да човек води своје порекло од оних животиња, које еу биле навикнуте да се зубима браве и боре. И донста, само на овај начин може се објаснити зашто за исказивање своје сумње или неповерења горњу усну тако повуче, да очњак зуб мало провири. Ово су све, без сумње, остаци од часлеђених навика, које су преживеле узроке свога постанка, и на њих се може приме нити ието оно објашњење, којим се објашњују закржљали или рудиментарни органи, који се сматрају као остаци пређашњих органа, који су вршили какву Функцију векада, па су после, услед развитка, постали непотребни и онда закржљали, Факта ова о узбуђивању душевних узбуђења добијају још већу вред-. ност, кад се доведу у везу с назорима пишчевим, које је он изложио у своме делу „о пореклу човека,“ по којима излази, да су наши праоци мушкарци