Учитељ

484. ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД Људи и код ЖИВОТИЊА

исто тако имали велике очњаке, као што имају и човеку слични мајмуни, који су им служили кад врло опасно оружје, А и Хекел саопштава у својо „Општој Морфологији“, да се увек при "испитивању човечјих лубања наилази на поједине лубање, у којима очњаци знатно премашају величином остаде зубе, као и код мајмуна, који су човеку слични, и да се у таким случајевима свакад иза сваког очњака дотичне вилице налази једна празнина (удубљење) како би супротни очњак имао места кад се склопе вилице. Деца а особито дивљачка, показују још данас наклоност да уједају кад ге раздраже. И тако велики број Факата, која се односе (ва изражавање осећања говоре у прилог Дарвинове еволуционе теорије о постанку | човечјег рода.

Да би своју теорију о изражавању афеката засновао, Дарвин је најпре употребио све употребљиво из теорија својих претходника на овој области. А сем тога, он је лично чинио многа посматрања и испитивања. Он је посматрао како изражавају афекте различне животиње, и така обилата при _родњачка знања омогућила су му,да прибере драгоцених доказа иза остале врете животиња. Он је за ову ствар врло много посматрао и своју соп _ ствену децу. За тим је он ступио у везу с људима, који живе међу дивљацима, те преко ових сабирао податке о променама Физиогномије и пзражавању афеката код различних огранака човечје породице, и сравњавањем изражавања код развих племена људских он се уверио, да је то изра-

_жавање код свију. Он је разабрао и за најуочљивије Феномене изражавања

_ код еуманутих, а овака посматрања имају свој засебни карактер т. ј. из ражавање код лудих бива под необичним околностима, јер ови често живе под притиском какве јаке страсти, којој се одају без икаква приморавања, _ Дарвин се више пута позива на изразе осећања у уметничким творевинама _ и у опивима песника и романиста., Према томе он није изоставио ни један извор доказа, који би му могли помоћи да ово питање потпуније реши и на чвршћу основу постави,

__ Дарвин се непрестано стара да објасни изражавање чисто природним џа чак и случајним узроцима и да отклони сваку хипотезу, која би смерала да изражавање сведе на неку целисходност, која би се сматрала као први узрок. Он врдо оштрој мно доказује, да ни један орган нити икаква Функција првобитно није била одређена за изражавање, и да су покрети организма, који су испочетка са свим другом циљу служили, а не за изражавање, само на тај начин постали знаци извесних стања (осећања), што су се обично заједно појављивали с овим стањима. У осталом ово су гледиште заступали Ве11 и Зетопе, „Ако је икакву истину Ве1! доказао“ вели Зетоте „онда је то она, да су мишићи човековог лица вршили друге ани малне Функције пре него што су постали органи за изражавање, те тако се свако мишићно грчење мора сматрати пре свега као једна Физиолошка