Учитељ

ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД људи и код ЖИВОТИЊА 485 појава, па тек из тога је та појава постала и као израз чеког душевног стања, и онда она целисходност, за коју се веди да је била првобтни узрок тим покретима, своди се на ову физиолошку појаву и има Физиолотки знатај, као органи говора и пзраза лица што се своде на органе дисања, жватања и гледања.“

Дарвинова теорија као главно хоће да сведе све појаве изражавања на три општа привцица. Први је принцип асоцијација навика, које су индивидуи корисне, други он назива принципом амтитезе, а трећи се односи на оне феномене, који су независни од воље и донекле и од навике, већ поглавито зависе од конституције нервног система.

Први и последњи принцип и ми сматрамо као умесне, али принцип антитезе изгледа нам да је са свим излишна хипотеза, јер све оне појаве изражавања, које Дарвин на овај привцип своди, могу се много природније објаснити оним двама другим принципима.

Пре свега, да се запитамо шта разуме Дарвин под принципом антитезе Овај назив сигурно не значи, да се супротни афекти уз које иду и дотичне жеље, морају и изражавати супротним покретима, пошто се њима и супротни циљеви хоће да постигну. Ако би то било, онда би се оваке појаве морале рачунати у групу корисних феномена. Обадва супротна покрета објаснила би се са свим на исти начин. На обадве стране били би исти па ражајни покрети, који би служили за задовољавање жеља дотичне индиви: дуе, и који би се само у толико разликовали, што су те потребе али жеље. ивдивидуе различне. Исто тако, Дарвин извесно тиме није могао мислити, да се задовољство и бол (пријатност и непријатност) зато, што супротно утичу на нервни систем, морају и изражавати дијаментрално супротним покретима; јер он објашњава Факта ове врсте својим трећим принципом. Али он је замишљао да извесна Факта у изражавању покретима или ФизИ: огномији, која е једне стране никакву жељу не задовољавају, нити опет е друге стране ма и најмање зависе од уплива бола и задовољства, нису могла никако друкче постати већ су морала произаћи из првобитне опште наклоности да се уз душевно узбуђење покрети чине и то уз свако узбуђење они покрети, који су супротни покретима, који се чине уз супротно узбуђење или афекат. Извесни покрети, вели он, постали ву инектинктивни и у навику прешли не с тога, што ву они првобитно били корисни и из. бором подешавани, нити с тога, што су произашли из сувишка нерваног узбуђења које мора да нађе неку одушку да се истрчи, чим га буде много ни ти пак због млитавости мишића и недовољног узбуђења, као што је при малаксалости и умору, кад мишићи ослабе и омлитаве па се сиољни израз лица промени, него једино стога што су то биле супротности друфиле покретима, Како се нама чини један такав принцип не може се оправдати у Физиолошком погледу. Јер допустити такав принцип значило би свестљ