Учитељ

ЈОГУЋИЦА 501

Шта сам знао радити 2 Вратим се столу...

Маи смо пили и мезетили, а за пићем долази разговор.

О чему ти се ту није разговарало ! Најзад почесмо и о школи.

— Каква је наша школа и настава оцевиће колено што за нама иде! — рече Иван. Ја, с моје стране, велим да смо миу врло великој пометњи. Не ћу никога да кривим за ово, јер може ли неко крив бити за оно што не зна 72

— Па зар није било начина да се злу на пут стане 2 — упитад.

= Било је, али га нисмо знали. И проћи ће много година, много ће воде протећи Савом и Дунавом а ми опет нећемо моћи ништа учинити.

— Па шта хоћеш ти — упита Пера. Зар нема неке битне разлике између наставе џре десет година и садг

— Има! — рече Иван. — Пре смо радили и не знајући шта радима; сад радимо по неким извесним правилима. Паметнији смо у толико: у колико смо научили та правила. Потрчали смо за светом, хоћемо да га стигнемо. Стрпали смо у основну наставу све; тражимо од детета да из основне школе изађе као свестрано образовано, а заборавили смо оно што је најглавније, заборавили смо да га васпитамо.

— Па зар вије и васпитање уведено баш као основ основној настави 2 — упита Пера.

— Јесте! Баш и пише! Али, драги колега, то је само на хартији ! Искрено кажите, колико сте сати провели васпитавајући своје ученике 2 Ево питам вас сву троицу кажите !, Имате ли кад

—- код оволиког програма — да се и на то обзирете 2

— Оно... заиста, програм је врло велики — рече Пера.

— И претрпан које-чим рече домаћин.

— Ја имам у школи једно јогунасто дете, — продужаваше Иван, — и ништа му учинити не могу! И немам кад ни да се

бакћем е њим !.... — Онда, ти си крив!.. рече домаћин. — Али немам кад! — Остави све! — А рад! А што треба свршити !..