Учитељ

ЈОГУВИПА 503

Огриц ми, који ме је вазда задиркивао и пецкао, на једаред се уозбиљи, и поче ме звати: „господине“. М, замислите, мене то није вређало, шта више: годило ми је!... Не смејте ми се! То је бела младост пуна сујете али и идеала !...

Дође и дан поласка. Цела ми се кућа ужурбала. Све се живо трудило да ми да по коју милошту ; све се на ме смешкало почев од оца, па До најмањег детенцета. А ја се уозбиљио; осећам да сам нешто већи од обичпог ловека, па као са неке висине, благо —- као да милост делим —- са њима разговарам.

Кола беху спремна. Мој пртљаг и књиге беху смештене у друга кола, која ће гонити један комшија, а на овим, на којима ћу се ја возити, кочијашиће главом сам стриц.

— Ја оћу да одвезем мога господина! Оћу да видим где ће живети! — вели стриц. |

— Беше лепо јесење јутро. На небу ни једног облачка... Кроз румен са истока појави се сунце и поче расипати своје ватрене зраке; са пољана и пашњака дизаше се бела, провидна пара у вис; кокошке слетају са седала....

А ја чисто опијен приђох колима, и, не знам зашто, погледах пи метнух руку на задње седиште. | ;

— Не брини ти, господине, ништа. Све сам ја то удесио! — рече стриц. — Него, дела, поздрави се !,.

Сви беху изашли колима. Ја скидох капу и приђох руци оцу и мајци. Они се обоје пољубише са мном. |

— Срећан пут! Бог нек ти да здравља рече отац. — А да те учим — не ћу! Вала Богу паметан си, чколован си, па ради како те Бог учи!

А мајка као мајка !

— Шази, рано моја, на себе. Има људи свакојаки! Чувај се рђави људи! И пиши, чедо моје... ИМ вемој да би те уватили, па. да пијеш! У пићу се, сине, свашта учини !., Буди паметан и добар !.. Са сваким гледај лепо! Ако му не мош рећи добре немој ви рђаве !.. МИ пиши рано!.. |

Изљубим се са свима укућанима и комшијама, прекрстим се и полнем се на кола.