Учитељ

ЈОГУНИЦА 505

— Ни њи' немам.

— А имаш ли друге родбине 2

— Имам два стрица у М.

— Имају ли они деце 2

— Имају.

— Јесу ли ти какав род деца њихова 2

— Јесу, браћа и сестре од стричева.

Разговарао сам прилично с њим. Он вазда одговараше отворено, одрешито, чисто видиш како разуме. А то је врло велика спрема за први разред основне школе, нарочито у оно време кад ти долажаху деца разних година. Било их је чак, који нису знали ни свога имена ни имева родитеља, него ти одговара : мени је име „Кића“, а оцу ми име „бата“, а матери „нана“ ит.дД. ит. Д.

Природно је да сам заволео Милана. Сем тога беше то дете и иначе симпатично. Лепо лице, па оне плаветне очице, бистре а влажне, па онај израз свесности некако те нагони да га мораш заволети. Једно што ме мало непријатно дарнуло беху оне танке и припијене уснице, које често заиграваху. Не требаше ми нико ништа причати, видео сам да је љутац....

х х %

За три дана био сам готов са уписивањем. Школа ми беше пуна као лубеница. Сад је требало отпочети рад.

Да се почне у име Бога! М ја ти лепо старијима дам посла да нешто раде, поставим у школи ред, а ове мале изведем да се играју. Један ме је професор упутио да овако радим:

— Посматрај децу у игри њиховој. Ту ћеш им видети и знање и карактер њихов. И што би иначе крило, у игри дете открије. Ти буди прост посматрач. а умешај се само онда кад затреба! — рекао ми је он.

— Ајде да се играмо! — рекох им.

— Ајде, ајде!

— Знате ли какву игру 2

-— Један каже ово, други оно.

— Знате ли „робова“ 2

— Знамо! Знамо !