Учитељ

506 —- ЗАБАВА И ПОУКА

— Сви

— Сви!

— Е дела!

И игра отпоче.

Ја се повукох у страну и посматрах како се играју. Право да кажем био сам врло задовољан са мојим првим покушајем. Само у тој једној игри видео сам толико разних карактера, Видео сам једног који не да ни за длаку криво ; готов је чак и да се бије. Видео сам двојицу који се улагују; готови су и да претрпе, само да умасте једном газдинском сину. Видео сам двојицу добричине који само хоће да се играју, па ма све ишло на њихову штету. Видео сам неколико њих који све што раде раде с планом; лепо видим како премишља на коју ће страну... Изненадило ме шта сам све видио. |

Па, ипак не бејах весео !

Помислите! Милан, оно лепо дете, оно паметно дете, беше тако гадно у игри!

Јогуница, сујетан, он хтеде да свуда има у право. Лепо је бес“ нео неколико пута. Навалио беше на једног и да га бије, али се ја одмах умешам, те му не дадох да уради што је наумио.

— Ти лажеш, Малане !

— Али, Бога ми!!..

— Не куни се бадава! Ја сам све гледао; он је у праву.

Њему заиграше уснице и започе илакати.

Ја окретох леђа.

— Плаче Малан! — викну један од ових што се умиљавају.

Ја се учиних и не чуо !...

Милан се тога дана озбиљно наљутио на мене. Није ми ваздан у очи погледао. А кад би сутра дан дође ми и сам попа, џа ми причаше да је неки од ђака тукао његовог Милана.

Ја се насмејах.

~ — Шта јег — упита попа,

— Твој Милан не само да је крив, него је још и тебе слагао, мој попо !

— Али он то нема обичај.