Учитељ

ТОГУНИЦА 5017

— Ја бих рекао: да има.

И испричам попи цео јучерањи догађај.

— Видиш —- рекох — он је врло лепо детенце. Ти си се постарао п да му дадеш знања, али што је најглавније, ниси му душу облагородио. Вије ти, можда, било ни могуће: отац см а он ти је јединче. Али школа то не сме пропустити !.. Ја ћу чивити све, да његов јогунлук претворим у карактер Али ти, као паметан човек, мораш ми у томе бити на руци. Џо неки пут стегни своје срце! |

— Добро! — рече попа.

— Ја морам измишљати начин да му доскочим. Ма шта било, ма како ти се он тужио, ти на једно уво црими, а на друго пусти.

— Добро, учитељу !

М попа се поздрави, па оде.

ж т >

Рад је у велико ишао. Већ бејах прешао сва слова па шчитавах речи са децом.

Малан је био најодличнији ђак. Брзо, лако схваћа све што му се каже, и кад ти одговара на питања видиш лепо да је то његова својина, видиш да је потпунце разумео. Али јогунлук његов и пакост његова, поче избијати све више и више.

И једнога дана дође коса до бруса.

Међу одличним ђацима беше и мали Која. И то беше паметно и мило дете, једна добричина, који све што имађаше, даваше својим друговима. Једнога дана Која беше исписао таблицу тако лепо, да сам ја, заиста одушевљен, устао и похвалио га пред свима ђацима. |

Милану беше пао мраз на образ. Лепо сам видео, како мрским погледима погледа Коју, и надао сам се да ће му напакостити.

Моја се очекивања испунише.

Бејах пустио децу на одмор, ша отишао у собу да попушим цигару. 1 |

На једаред чујем да неко плаче.

Одмах изађем из собе и уђем у школу. Кад, а мали Која се гуша од шџлача. | С 7