Учитељ

566 ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД ЉУДИ И ЖИВОТИЊА

од тога; он се труди такође да скупљање веђних мишића спречи, али скупљање оних мишића (ругалнда назђ, који су врло мало вољом потчињени, он може спречити скупљањем сродних кончића чеоног мишића. А баш скупљањем средњег дела овога мишића и издижу се унутрашњи делови веђа горе те физоологија добија карактеристичан израз жалости или невеселости

По некад се дешава, да је навика неког изражајног покрета јаче. свезана с представом, уз које осећање иде, него са самим осећањем, те се овај израз појављује баш и онда, кад у човеку или животињи и није произведено ни најмање осећања, које се с предметом ове представе свезалој но се само предмет појави и тако ону саму представу у памети пробуди. Позна тоје, да мачке имају велику одвратност према води, п да она своје шапе _ жестоко тресу, ако су само мало овлажене или мокре. Дарвин прича, да је видео једну мачку, која је врло брзо своје шапе тресла пи пожретала, кад је чула да се сипа вода у неки суд, као да се на њене шапе сипа или као да су јој шапе влажно. По свој прилици ово ће бити разлог, за што ове животиње чешкају своју главу, кад је кишевито време кло да је хоће да обришу од влаге, и ако их још ни једна каљица није дохватила Као што изгле'а, ове покрете код њих проузрокују нека не одређена, тамна опажања, која се у опште јављају уз атмо фереке прилике влажног или кишевитог времена,

Прилепчивост афеката.

Још нам остаје да објаснимо једну са свим обичну појаву, а то је пренашање афеката на друге или прилепчивост афеката. Ми овде не говоримо о оним случајевима, кад је више личности потчињено истим афектним узроцима, нити пак о оним, кад се исти начин осећања, услед леђусобне размене мисли преноси е једне личности на друге. већ узимамо само таке случајеве где се афекат непозредно сам собом или помоћу свога израза преноси с једне личности на другу. Узрок је ове прилепчивости или пренашања у том•, што човеку није могуће да мисли на неки облик израза душевних, а да при томе и лице не подноси неколико према томе изразу, т ј], чим човек замишља неки израз лица, онда је наклоњено и његово лице да те исте покрете учини, те да пети израз добије, бар приближно. Представа о самом изразу и тај израз, то су две појаве, које обично једна с другим заједно иду, и услед тога, што ми то обадвоје по навици упоредо узимамо и замишљамо, долази то да се једним може да изазове друго Често је пута довољно, да човек помисли на зевање, па да одмах осети наклоност, да то одиста чини; по "еки пут „је довољно да неки човек замисли ем“јање, па да уста већ добију израз насмејаности: довољно је, да се помисли на смејање п сузе, па да човек и ако се баш не смеје или не заплаче, бар добије наклоност за то.