Учитељ

ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД ЉУДИ И ЖИВОТИЊА 567

(С тога се не треба чудити, ако човек, гледајући неку од ових појава код других личности. буде овим побуђен, да и сам ту појаву изврши; јер непосредним посматрањем неке од ових појава на другим личностима, рецимо плача или смеја, у нама се живо буди престава о томе, и онда ова подс'иче да се и они покрети - израз — учине С тога тешко човек може посматрати другога како зева, а да не добије и сам вољу за зевање, и за то никако није потребно, да човек добије баш и она осећања, која су другога натерала ва зевање. Из истог овога разлога, дете инетинктивно одговара осмејком на материн осмеј ка такође, е тога је човеку скоро немогуће, да посматра слику насмејаног лица, а да при томе и сћм се мало не на'меши, и ово ће бити тим пре што он већу пажњу обрати и јаче примети израз лица на дотичној слици. Кад се глумац на позорници искашљује, онда инстинктивно и ми почнемо да се искашљујемо, као да и нама треба, да своје грло прочистимо за бољи говор пли песму. На овај начии се, како нам се чини најлакше може објаснити зашто човек трепће и лупа ногама у вели ком нестрпљењу. Кад се нешто сувише лагано врши,и не иде онако брзо, како бисмо ми хтели, онда ми живо крећемо своје ноге. Па зар ова кретања :е одговарају просто престави брзине, коју бисмо ми хтели другима саопштити Ово је један пример од негативне прилепчивости, која није проузрокована непосредним примеђавањем неке појаве пред нама, него је произвидева преставом о једној појави, која човеку недостаје, и коју он жели да види код других личности. Прилепчивост смејања и плача сигурно је позната:

ЈЕ где ћиз асПденћ на Пелбриз адзшњ, Нишпаш уши. Ако ћу ја плакати, онда морате и ви сами плакати.

Ова прилепчивост смејања мора, наравно, упливисати и на осећања Пре свега она чини, да се пажња много јаче управи на онај предмет, који код других проузрокује израз тога осећања. Кад видимо кога да се смеје, ми и нехотице тражимо да се известимо о чем се он смеје. а међу тим, иначе ми, можда, не би никаку пажњу обратили на предмет, који је код њега смех проузроковао. Па не само то; ми смо готово примор ни да на том предмету концентришемо све дотле своју пажњу, докле се друга личност о томе смеје, или акојсе нећемо да учинимо, онда нам треба великог напрезања да бисмо могли своју пажњу одвојити од тога предмета у том времену, кад се дотична, личност смеје. Из тога излази, да се осећамо принуђени да се чешће и више смејемо, кад смо у друштву других личпости, него што бисмо то радили кад би сами били Шта више може се рећи, да се у друштву све личности осећају принуђене да се смеју све дотле, докле се смеје она личност између њих, која је усљед темперамента или других околности, наклоњена да се најдуже смеје. А услед онога, што се преставом преноси на нас и пзраз липа, који је с том представом свезан, учини се, те