Учитељ

568 ИЗРАЗ АФЕКАТА КОД ЉУДИ И ЖИВОТИЊА

сад и јачина преставе донекле зависи од тога израза, п с тога ми осе. ћамо неки унутрашњи нагон, да се онако јако и дуго смејемо као и други. О тога у засмејаном друштву сви осећају неки нагон, да им смех буде сагласан са смехом оне личности, која се најјаче смеје

_ Свезом Физиономије с преставом њеном — а то је свеза која се навиком ствара — ми бисмо скоро све феномене објаснили које песихолози некима, бајаги, специјалним способностима подражавања или симпатије приписују. Још треба додати, да оно, што важи за изражавање | извесним природним изражајним покретима, као што је смејање, плакање_ смешкање, зевање и т. д. — да то важи такође и за живо изражавање речју. Говорников тужан нагласак може бити довољан да прогзведе на. нашем лицу жалостан израз, јер онај се израз код не навиком -возао с представом извесне модификације у току гласа

Уплив афеката на вољу. Сласт задовољства.

По што се задовољство састоји у свести умножавање снаге, а бол“ у свести умањавања или опадања те снаге, онда је јасно, да ни задовољство ни бол сами за себе не могу бити узроци каког феномена. нити мотиви за вољу. Узроци ма каком феномену 1 други феномени, који“ условљ:вају онај први. Међу тим пријатност и бол нису предњи чланови једног феномена него су Мо. (начини, облици) осећања, који постанак овога прате. Мотив воље јесте у опште представа о рез ултату | једног низа радњи илп поступака, а међу тим, бол и задовољство или пријатност такође нису ни представе. Ако пријатна и непријатна осећања имају неког уплива на вољу и поступке човекове, онда тај уплив може доћи само посредним путем, и баш овај посредни уплив ми ћем. овде тачније одредити.

Често је покушавано, да се пријатним и непријатним осећањима, т. ], болу и задовољству прида особита важност на тај начин, што ће. се сматрати као целисходни узроци. Мислило се. да је свезивање при_ јатности с умножавањем снага индивидуе, и свезивање бола е рушењем | или дезорганизацијом тих снага, само резултат неке мудре комбинације срестава га један циљ комбинација, које је само свесан дух могао саставити и само воља извести. И то бол је сматран као један подетицај за усавршавање. а обадвоје као знаци и опомене. Међу тим, ова уображена корист бола и задовољства већ је одавно оборена, а нарочито ово је учинио Ваује у својој књизи „Одговори на питања једног станови ка из провинције“, где он расправља једно питање. да ли су непријатна. осећања нужнаг Ваује најпре показује, да баш ни оном случају, ако би | се признало, да мора бити некога афекта, који ће наг подстаћи да ра дије чинимо једно него друго никако из тога не би могла следовати, да је бол нуждан; јер и извесна постепеност у јачини самога задовољетвл би= ла би доста за онај подетицај. Он вели: „Животиње би онда могле исто