Учитељ

ИЗРАЗ ОФЕКАТА КОД ЉУДИ И ЖИВОТИЊА 569

тако брзо и исто тако сигурно разликовати оно што им шкоди од неошкодљивога простим надражајем умноженог или умањеног осећања пријатности. Човек, који седи на столици подалеко од неке велике ватре простим опажањем да се она приј тност, коју од те ватре осећа, појачава, биће опоменут тиме, да се с тога места удали, да се од ватре одмакне, п да то учини њему није нужо да најпре осети непријатност те ватре; јер место тога он осећа већу пријатност, и она му служи као весник, да треба да се уклони“. Али Ваује иде још и даље, па тврди. да би и сама престава о ономе, ш'о је за наше држање и живот потребно или штетно, била довољна. да нам рад и поступке осветли и подстиче и без суделовања афекта пријатности или непријатности: „Ако душа на време има јасну преставу о опасности, која грови њеној мапинерији, и ако овој престави следује исто тако брзо опажање животне енергије, која данас уз осећање бола иде, онда бе се човек свакад кад је нужно склонити од опасности, као год што то и данас чини:

Али оно, што нам најјасније показује да бол и задовољство нису неком интелигентном вољом свезани с умножавањем или умањавањем снаге, то је њихова нераздвојност, њихова нераздвојна свеза од тога умножавања или умањавања, снаге. Овде се нису могле свезати по којој напред смишљеној комбинацији ствари, које нису ни различне ни индентичне. Пошто је само задовољство свест увећавања, или појачавања а сам бол опет свест умањавања пили слабљења, онда је апсурдно говорити, да је прва појава додата или навезана на другу, јер свест о не ком појаву је исто оно, узимајући са субјективне стране, што и слма појава.

Ни бол ни задовољетво не могу никаки рад проузроковати. Оно што нас на рад истиче и у овоме одређује, то ву инстинкти или предстеве. Истина је, да у инстинкте спада и сласт задовољства, али ово није исто оно, што и само задовољство. Исто је тако и то истина, да се међу преставама налазе п оне од пријатних предмета, али и ове преставе нису исто оно, што и задовољство или каква пријатност. У осталом, сем тога, мора се још напоменути, да се само код виших организама налази моћ да инстинкте и преставе могу управљати наш рад на предмете, који нам дају каког задовољетва или у опште који су за нас пријатни, и да могу скретати и одвраћаТи наш рад од предмета, који нам проузрокују непријатност. Ова је моћ резултат прилагођавања жеља и воље извесним импулсима, а ово је прилагођавањн опет резултат природног одбирања. Ствар нам остаје и бисмо узели да овога, прилагођавања није ни било, јер има са евим других импулса, који су за индиивАуу можда још кориснији. Лични интерес, који се у многим случајевима и не св зује са задовољством, моралност, један инстинкат, који је више потекао из развитка рода, него из задовољства или самог индивидуалног егоизма — све то упливише на вољу исто онако, као и сласт или љубав за задовољством. Мето дакле, правци воље или хотимичног рада, могли