Учитељ

ДЕЧЈЕ ИГРЕ | 585

са овом игром, у погледу на пандуре; али оне веџбе које се код ајдука врше, не само ни у којој другој игри да не долазе у толикој мери, па ни у таквој каквоћи, но можда чак ни у којој радњи љуцкој — осем ајдуковања и рата — а ипак су тако потребне у животу. — Даље не треба заборавити ни на оне велике количине чиста, пољска кисеоника, које се у овој игри уносе у младе детиње организме, на ону благотвор· ну оксидацију у највећем размеру,. Врло је важно код ове игре, што и равлађивање зажареног тела иде скоро увек поступно за време спровођења до апса.

Но немогуће је лако пресудити, да ли у овој игри више ради те ло или дуж. У овој игрп не може да се буде довољно оштро и окретно пажљиво м опрезно, лукаво и. досетљиво, бистро и одлучно, — а, да друга страна не падмудри прву, те на скоро да буде од ове опет надмудрена. Колико год мајсторија употреби једна страна, толико их исто кстакне и друга; увек се морају новије и новије измишљати, једни другима доскакати, док најзад не дођу на ред брзе ноге и јуначко срце, да свему томе учине крај. Но и ту се врло често у одсудном тренутку уплете јуначко самотрегоревање, жртвовање себе, само да се смете и зауста ви потера, те да остало друштво добије времена, да измакне и заметне

_ трагове. — При суђењу пак развија се таква дужовна. радња. да се човек мора дивити оном бистром хумору и непомућеној шали, оној обешењачкој досетљивости и неописаној бистрини по где којег дечјег ума, оном верном памћењу евега, што су чули од старијих како ово или оно један другом пришивају.“) Човек се мора чудом чудити, кад види са каввом тачношћу имитира један јунака ајдука, који понос :то одговара на, оптужбе и оштроумно доскаче примедбама судијиним; други опет подражава обешањаку ајдуку, који својим досеткама и правом сатиром и-

%) Ја вам у Третенику посматрао ово „буђење“ и прибележио неколико примера која овде износим:; у

.

1. — Зашто сви оном газда Сими украо ћуранаг — Нисам ја њега украо господин „клапетано“% — Како да ниси, кад си га убио, па однео кући и исекао гаг — Па, онај, внаш, „каплотане“, олтрчи за мном па сам виче: зуби — уби!,.. уби — уби!“,,. а ја ла му учиним по вољи па га чвркну тек малко по глави мојим дреноваком. — —

2. –- — Казуј право, или ћу те сад обесити!.. Чујеш, буљубаша! Иди упреди један кононац, од најдебље паучине ... Дед казуј право! —

3. — — Јеви л све право казао — „Јетам“ вала, боги „дута“ право ка „твако“ тудало. — А мош се заклет' на тог — Могу, а „то“ да не могу. — Е донеси, буљубаша ону велику кљусу, да се човек закуне!... (Ово је из народне приче о лисица).

4. — — А знаш ли. болан да је то грехота што ви то учинио — Ја знам, честити судијо, али ја ћу да се покајем, па ће бог ди ми опрости, Добро, добро; нек ти бог опрости. али нећемо ми; пиши „секретару“: да му се удари 25 врућих! —

5. — —- Ти ниси много крив, тебз ћемо нешто мало да овудимо. — Е, господине „наклетане“, поживео те бог за то, ка мог покојног деду!... 6. — А што лажеш, коњу један/!.. — Ама ти то мени велиш, г., капетану коњу

један!...