Учитељ

ЕЊИЖЕВНИ ПРЕГЉЕД 151 је у Француској Морбе основао „јаслице“ као „уточиште одојчади из народне сиротиње, где ће да буду пажена и негована као и деца, која су: срећна да бе сита нагучу и насмеше у топлом материном крилу.“ „Мати,. полазећи сада на рад, узме на руку своје детенце, ма да му је тек четрнаеет дана и сврати се у „Јаслице“. Ту га остави; а пред вече, враћајући се с посла, опет га носи својој кући. Опа је за све то: време безбрижно могла да мисли само о своме послу. А дечица у том заводу проводе веселе часове. Ту се она пажљиво негују и забављају... - А за све то плаћају родитељи дневно само по 3 новчића за дете.“ Онда прича како у нас сиротне матере чине. За тим прелази на доба од 2 до 6 година, п казује како је прво Јован Оберлин свештеник у Немачкој дошао „на мисао, да оснује школицу за децу у еттштини, која се витлаху по сокацима, док су им родитељи на раду,“ и како се ова мисао. у брго раширила. И данас има ових школица, чувалишта или забавишта, по свима образованим земљама. Само смо ми заостали иза овога света

у овоме и бригу о овоме писац ставља нашим Женски добротворним за· другама.

У четвртом одељку „Шта су то забавишта 28 писац упознаје чи. таоце из ближе с овом установом и вели: „Забавиште се не диже само | са спромазннију децу, него ва омладину целога народа.“ Добро уређена. забавишта допуњују домаће васпитање и припремају за друштвено у школи. Особито се дуже забавио с уређењем забавишта и радом у њему што је за оне, који желе да се из ближе упознају са забавиштем, од велике користи.

У петом одељку „Ко је осмовао прво забавилите 28 прича опширно о оснивачу дечијих башта или забавишта у Немачкој Фребелу, и његову радњу на овоме пољу, а нарочито у Ивердону. 1

У шестом „Нама требају српска забавилата“ писац износи грешке појединих најптих имућнијих родитеља, које чине истина из потребне бриге за пород свој, али које опет остају грешке, а то су: да своју децу дају у туђе школе, па ондамну туђа забавишта, а и српски ће, веле, . лако научити и повеле.“ Писац износи штете од тога по наш народ и његово одржање. „Таково дете кад стане касније српски говорити, то ће да буду само речи српске, али мисли туђинске.“ Таково ће дете после да презире и багателише све што је српско. У потврду овоме износи неколико ружних слика из живота нашега народа преко баве и Дунава.

У седмоме на питање „Ко највећма треба да призрлам српска забавилшта %“ писац одговара: „Српска ће забавишта својски најискреније да приљрље српске женске добротворне. задруге а помоћу њитовож п остале српске матере “

Наповлетку, у „савршетку“ писац ставља на срце свима родитељима, да озбиљно промисле о овоме добу дечијем и школама за њега, и нада се, да ће се сви сложити с њиму овоме или српска забавишта или никака“