Учитељ

МЕТОДИЧКЕ ПРИМЕДБЕ 528

у коме су ученици П р, Учитељ ту неће ништа ново усађивати ни захтевати, но ће само помагати развитак тих радњи, такога мишљења, које су деца донела у школу.

Веџбање у говору — Нешто је о томе раније смоменуто. Оно иде упоредо с упознавањем прир. предмета и појава. Циљ му је да ученици науче тачно, разумљиво, правилно и лешо ис

казивати не само у школи научено, но и све своје мисли. На то

се пази ва сваком часу и у сваком предмету. Али свакад остаје

основно правило, да свакал ученик треба најпре да. добије пре-

ставу, мисао, па онда реч и реченицу, којом ће то исказати, свакад најпре стварно, па онда језично знање. Свакад се ученик веџба да каже оно, шго зна и потпуно разуме. При упо-

знавању природних предмета, особито је згодна прилика за ово

веџбање; јер од ученика се овде захтева да каже оно, шт' чулима посматра и што му је потпуно разумљиво. И цео успех у говору ученика зависи једино од учитељева говора и умет-

~

шности. На првом месту његова питања треба да су кратка

-без икаке измене речи, а од ученика да захтева свакад одго-

вор у потпуним реченицама, али без потпуног понављања питања. Испрва се они веџбају да по једну реченицу лепо кажу, на једно учитељево питање, а пошто тако одговоре 3—4 реченице кратке, онда се веџбају да их све у вези кажу, на једно учитељево питање (на пр, опис целога корена или листа итд). Сваку погрешку учитељ поправља, али без објашњења

зашто, па ђак поправљено понови. Али пазити, да се само потрешке поправљају, и да се не убија у ученика самопоуздање

и саморадња, као што се сада врло млого дешава, Не сме се

учитељ везати за извесне речи и извесан склоп речи у рече'ници, па захтевати, да му баш тако ђак одговори, како је он

замислио и никако друкче. Јер иста мисао може се на разне начине лепо и правилно казати. Истина, што је млађи разред, то је мање таке самосталности у исказивању мисли због сиромаштва у речима, а нарочито је мало тога при исказивању

тпосматраних чулних особина, јер ђак треба да каже примећену

чулну особину њеним правим именом, а и у склопу реченице може

"бити мало промене, па да она остане и правилна и лепа. Али

ипак и овде имаи мора бити и самосталног исказивања и склапања речи у реченице. И ту има прилика, кад ће ученик исту мисао и лепо и правилно исказати другим речима, па и друк-

"чим склопом реченице. Кад год то буде, учитељ треба да прими

такав одговор и још да похвали ђака што уме тако лепо да

каже својим речима. Јер. између осталога. и то спада свакад у задатак учитељев да веџба ученике, да своје мисли само„стално, својим речима, исказују али лепо и правилно. Тако је