Учитељ

142 ШКОЛСКЕ КАЗНЕ

служитељ предложи овако: Да Д. њему помаже у чишћењу школе до недеље, а он (служ.) ће му купити читанку Кад Д. пристане на то, нека га пусти, а мени да каже, те да му од школ. књига дам читанку, да је Д. преда.

Тако је и било. Д. је пристаб, ја дадох служитељу читанку, а он је после дао Д.

После подне Д. ми показа књигу и исприча како је добио. Пред свом децом ја то одобрих, с нарочитом напоменом како и треба да заради сам оно што је непажљивошћу упропастио.

И лепо мој Д. те недеље увек у подне остане за пола сата по"сле часова, да помаже служитељу, те да одради читанку.

Сад је имао времена и прилике да се добро увери како се све мора зарадити и стећи, како је рад тежак, како се мучно теча, па зато треба тековину чувати. А како су то знали и други ђаци, то је и њима била ово корисна и очигледна поука.

НП. — Ђ. је нека свађалица и задиркивало, нарочито у игри. Ако је и он у игри, све тражи за себе нешто више и не покорава се оном раду у игри; ако није у игри, он се уплеће, квари и смета другима. Сваки час ми се деца жале за то на њега. После две три опомене, једног дана, кад ми се стадоше опет жалити на њега, из"рекох оваку пресуду:

— Кад чећаш да се играш лепо, као друга деца, од данас се не ћеш ни играти. Ко квари игру, не треба га у игру ни примати. Од данас ви немојте Ђ. примати у игру, рекох деци. — А теби Ђ. забрањујем да се у игру мешаш сам, кад те другови не примају. Играј се сам или седи и гледај како се играју они, који умеју лепо да ве играју.

Забраних дакле, играње Ђ. Прође тако један, прође и други дан. Посматрам ја Ђ. за време одмора и видим га тужног увек. Видим како жудно гледа у игру друге деце. Мора да му је одвећ тешко било. Али сад је имао времена да види како игра иде лепше, кад се не квари, и како се сваки мора покоравати извесном реду, па да игра буде мила свима. Ко пак за себе тражи више права и слободе, па тиме другима смета, не заслужује ни онолико права и слободе „колико је имао. У минијатури то му је била поука за будући живот у друштву.

Трећег дара по подне, дође ми Ђ., па онако снуждено [и тужно вели:

— Да сеиграми ја, господине 7

— Не можеш. Ти квариш деци игру, рекох.

— Нећу да кварим, г. Играћу се лепо.