Учитељ

Пи

ШКОЛСКЕ КАЗНЕ 149

— И тебе кан да мрзи да пазиш2% рекох му. — Хоћеш ли дами теби дозволим да се одмараш 7

И овај сад прилеже боље књизи.

А Ј2 — Е, његове муке, да видите! Види да не обраћам пажњу на њега и зна да може чинити шта хоће, да се може и играти; али не прође ни 5 минути, а њему се досади такав одмор. Пружи руку и извади књигу. Али му ја рекох:

— Што ће тиг Остави то.

Он је остави и сад се могло приметити, како му одмарање и нерад и одвише досадно беше. Тако прође око четврт часа, док зазвони за одмор. Кад пођосмо напоље, рекох Ј.

— Ако те мрзи да радиш, немој другог часа ни улазити у школу. Остани па се играј на пољу, или иди кући.

Другог часа Ј., видим, не беше остао на пољу нити отишао кући. беди на своме месту ин пази најбоље.

Ј. је требао да јаче увиди како су леност и нерад ружни и некорисни. И ја сам му имао много говорити о том, па све то да мање утиче од овога, кад сам му одузео посао и натерао га да гледа рад других и нерад свој; да гледа и да мало о том сам размишља. Њему је леност била. пријатна, а ја сам му је на овај лак начин учинио одвратном. То је доста. |

16. — Сличан пример овоме имао сам с другим једним ђаком.

Један ђак, опет од прилежних, мало мало па тек дође на час ва у, и 1/, сата доцније. И увек се изговара како је имао посла код куће, како га је задржавао неко од његових укућана. То чиме се бранио, баш и да је било истинито, опет би могао свршити и доћи на време. Мора да је ишао путем онако тромо, лењо и зазверао које где.

Како је пак досадно то кад ђаци долазе у половини часа, то већ знају учитељи. И осим начина који сам поменуо у 3. примеру, може се по неки пут поступити као што ја учиних једном с поменутим ђаком.

Кад ми једном дође већ готово при крају првог часа, па се поче правдати, ја га прекидох речима:

— Море. тебе мрзи да учиш. Кад би ти волео школу као ова друга деца, ти би се пожурио па све то свршио и опет дошао на време. Него ти мрзиш школу.

Иди кући, па ради и даље тај посао, који ви и досад радио.

Дете не вероваше да му ја то озбиљно кажем. Ја навалих озбиљно. Он не одлази још.

— Што стојиш7 питам га.