Учитељ

178 о дисциплини

Боље је, упућивати их испрва да разговарају полако, толико гласно, да чује само онај коме се говори. Онда неће бити несносне укочености, а неће бити ни велике вике. За тим ће доћи, да се деца полако навикну да на часу никако не разговарају међу собом, но само с наставником. У опште на часу има реч само наставник, и онај, коме оп да право или допусти. Нико дакле не треба да говори без питања или допуштења. А ко хоће шта да каже, он треба да дигне руку. Кад одговара, не соме викати сувише, нити говорити тако полако, да га остали ученици не чују. Што један говори, то ваља да чују ови. Јер остала деца треба да контролишу, да ли ће он добро да одговори. И, чим опазе, да одговор није добар, било по форми било по садржини, имају право други да се јаве, да поправе. Ово јављање бива дизањем руку. Никако не ваља да ученици вичу: „није тако“, уне ваља“, „погрешио је“ ит. д. А чим наставник опази, да је ма један дигао руку, ваља да га пита за што је дигао руку и да му да реч. Може бити да овај други нећо имати право; може бити да ће баш његов одговор бити погрешан; али ваља му дати прилике да види где је, како је иу чему је погрешио. За то одговори ваља, да су смишљени и јасни, и да се правилни утврде. Наставник може и самим предавањем да ствара и одржава ред или дисциплину, а може и да је квари. Ако је настава јасна, занимљива и разумљива; ако у њој има новина; ако деца осећају да од ње имају вајде; ако је очигледна, лака и уређена како ваља; ако је наставников говор јасан, пријатан и одмерен како по брзини тако и по висини и т. д. онда ће така настава мамити децу и дисциплина ће бити као што ваља. Ако је настава или предавање неуређено, пеодабрано, необрађено, како ваља; ако је неразумљиво, тешко, више апстрактно, без очигледности и примера; ако је наставников говор нејасан, монотон и сувише брз или сувише спор: онда ће таква настава кварити дисциплину. Наставник ће тада сам кварити ред, ме-

Јаја