Учитељ

НАПОМЕНЕ О ПРЕДАВАЊУ 5 284

бро, јер узалуд троши своју снагу, која му је потребна за друге предмете и године. Сем тога обично сувишна вика производи у деце другу крајност, те она одговарају сувише полако, да се једва чује или и не чује. Отуда је она изрека: где учитељ виче, ту деца ћуте. Сувише јак глас је и непријатан, те, по томе, не утиче добро ни на развитак срца или осећања у деце. Ако, опет, наставник говори сувише полако, тихо, полугласно, да се једва чује, и то није добро. Има деце наглуве и тврда слуха, и она неће чути; или ће чути како неваља и разумети наопако. Друга ће се напрезати да чују, а то је непријатно; а свака, непријатност убија вољу за слушањем и предавањем. Свако напрезање и троши више но обичан рад. За то ће се, на послетку, и пажљиви ученици брзо уморити и постати непажљиви.

Код гласа и говора имамо још да разликујемо брзину, с којом се предаје. Ако наставник сувише брзо говори, прича, износи и показује, онда га спорији итупљи ученици не могу стићи својим мислима и ићи с њиме, него ће заостајати, те им настава неће бити мила, нити ће се постићи успех који се жели. Ови ће ученици донекле трпети и мировати, бленути, а после ће почети да траже себи како занимање друго, те ни за дисциплину неће бити добро. Најпосле и остали ученици неће имати довољно времена да утврђују оно што виде и чују ново. Сем тога још, ко брза он више греши. „Ко хита, он скита,“ »Брзоплет суволет«.... Али ни сувишна спорост није добра. То смо видели код наставе у опште (код живости у настави). Спор и мало пређе и врло брзо постане досадан.

(С тога би смо могли овако да кажемо: Глас ж говор треба да буде одмерен или умерен: ни сувише јак, да се троши узалуд, ни сувише слаб, да се не чује; него толико висок, да га сви ученици могу лако чути; ни сувише брз, да га ученици не могу пратити и да прелази у шепртљање, ни сувише спор да губи време и прелази у млитавост и мртвило; него толико брз, да се све добро видии чује што

“465