Учитељ

440 ШКОЛА И ШКОЛОВАЊЕ У НИШУ ДО ОСЛОБОЂЕЊА“

дана, кад је ову дашчицу добио, да одмоли од учитеља, каквог кривца, свога друга, да не суде кажњен

Који је пак ђак лепо написао свој пропис и научио добро своје задатке, тај је добијао једн листак артије, на коме је био ударен школски печат. Кад се добију оваквих десет листића, онда се враћају учитељу, и место њих добијали су се други већи листићи. Кад би овакав ђак шго год погрешио, узимали су му се листићи за кривицу. Ако је кривица била већа узимано му је више листића, ако ли је мања онда мање.

Имала је још и „Црна таблица,“ која се вешала о врату по све неуредним и неваљалим ђацима, а нарочито онима који су неуредно у школу долазили. За старије ђаке биле су још ове казне, које су пи пре „Узајамичног метода“ уџотребљаване као: апса, клечање на једном или оба колена, пацке (ударање по шакама) а и шамарисање (ваушке). | |

По што је овај Константин овај метод у нишким школама завео, настојавао је три месеца да се по њему ради, џа је после отишао. а оставио Атанасија Петроваћа да по њему ради.

Овај метод био је добар за Нишлије, једно за то, што нису имали учитеља, а друго за то, што су им и материјална срества била мала, те и да су имали учитеља, не би их могли онолико узети колико им је требало. Но овај се метод није допадао самом вршиоцу његовом Атанасију за то, што ву натписи на таблицама, били на туђем — бугарском — језику У књигама особито ерпским, трпела се велика оскудица. За то Атанасије оде у Београд 1858 године. и ту штампа једну своју књижицу на српскот језику под именом : „ПШресад Мудрости.“ Место оних бугарских таблица,“ сваки ђак добије по једну од ових књижица за читање. Ова је књижица елужила деци и место буквара и место читанке све дотле, докле се нису почели добијати буквари и читанке из Србије, а то је било после 1862 године.

Године 1859 некако се упали она школска здрада, што ДЕ _- подигнута по заповести владике Венедикта 1848 године, и изгори · сва до темеља, Оставши овако без школске зграде, Ншилијв су узимали приватне зграде под клрију, обично ханове, и у њих смештали своју школу. Ово потуцање школе трајало је пуне три године, и тек 1802 године Нишлије, настојавањем ондашњег владике Калиника, сазидају ону школеку зграду код нишке „Саборне Цркве“ која и сад постоји. У овој згради на доњем боју била је пространа учионица за „Узајамично учење.“ а на горњем начињено је неколико соба, у којима су учили ђаци старијих разреда,

•