Учитељ

120 О ДУШЕВНИМ БОЛЕСТИМА И ВАСПИТАЊУ

вести — а она је била један од главних покретача писању ове расправе.

За нас је овде веома важно то, што из горњег расправљања можемо створити себи неку, иако недовољно јасну, слику о томе: како нису душевно болесни само они који су луди.

Сви смо ми наклони да сматрамо као душевно болесне само оне који су у лудници или бар за које је

утврђено да су сишли с ума. Али, то је погрешно ми-

шљење. То што ми обично сматрамо као душевну болест јесте само последњи колут на дугом ланцу душевног боловања. Као год телесне тако исто и душевне болести јављају се свака у веома много ступњева, а ми, обични људи, способни смо да јасно запазимо само крајње границе тих многих поступности. Отуда ми за душевно болесне сматрамо само оне који су достигли врло висок, можда последњи ступањ душевног боловања, а све друге наклони смо да сматрамо за душевно здравље -- исто онако, као што смо наклони да као праве телесне болеснике сматрамо само оне који су већ пали у кревет.

Али, много душевно болесних, јаче или слабије, на-

· лази се и међу онима с којима се ми сваки дан дру-

жимо, С когима свакодневно имамо посла. Неке од ЊИХ, нарочито оне код којих је душевни абнормитет виднији, народ је обележио нарочитим именима. Једне такве народ зове „ћакнутима“, друге „ћушнутима“, треће „ударенима“; једне опет назива „фантазијама“, друге „уо: браженима“, треће „шашавима“; за једног каже да је „блесан“, за другог да је „божји телац“, за трећег да је „ован“, итд. Али ни ова народна обележја, којима се доста јасно исказују душевни недостаци, нису довољна да у нама пробуде свест о томе, да имамо посла с душевним болесником, онда, кад што радимо или се ло-

говарамо с неким који долази једн од горњих – . ка