Учитељ

168 СРЕДСТВА ЈЕЗУИТСКОГ ВАСПИТАЊА '

штавају вољу, самосталност рада и слободу личности. Њихова је даља обавеза, да оштро следе за сваким поступком поверене им душе, да јој сваког лана у одређено време исказују преступе, које је тога дана учинила и који, разуме се, нису остали незапажени. „Анђели хранитељи“ су већином проузроковачи једног одвратног чина, који се неколико пута преко године јавно врши и који се зове Јарјћано (т. ј. васипање камењем). Он се врши овако: узме се један новак и њему заповеде да клекне. Њему прилазе појединце сви његови другови и казне га за погрешке, које су на њему запазили. Укори се сипију на њ' са свих страна и он, хтео не хтео, почиње страховати кад изађе напред са индивидуалношћу и самосталношћу !),

Одржавајући службену заједницу с приправником, „анђели хранитељи“ на тај начин убијају у њему сваки појам о човечанској дружби, убијају сваку могућност зближавања и срођавања душа. Језуитско васпитање са свим искључује дружбу, као једно од опаснијих средстава, што крепе личност и самосталност. С тога чак ни у време одмора није допуштено почетнику да говори с ким хоће. Онје дужан ићи, говорити, састајати се само са оним, који је за тај говор и састанак одређен. А језуити сваке недеље одређују све нове и нове другове, само да се не би међу новацима појавила дружба. После одмора илшетње сваки је васпитаник дужан поднети своме наставнику писмен извештај о свему, што седесило и што се говорило за то време.)

Дружба је искључена и после новацијата. „Не само новаци — вели Хагенбах — него и ученици Философског и богословског курса (дакле, после 7 и више година школовања) живе тако раздвојено један од другога, да не могу један с другим ни говоритиз). И у опште

та 15. 8,

5 Ља. 16. з

9 Надепвасћ. Кагсћепсезећејче, ТУ Ва. 502. 8.