Учитељ

ЧИТАЊЕ У ОСНОВНОЈ школи“)

Основној школи задатак је да шири писменост у народу. Важно је да и маса осећа благодати најсавршеније вештине читања и писања. Дакле не треба ни сметнути с ума тај важни задатак школин, ни при учењу — губити се у ситницама и лажним идеалима, у погрешним правцима, ни читање и писање запоставити другим предметима.

Увек се код нас различито узима важност читања и добро читање у школама.

То стоји у главном до смишљености и умешности учитељеве. С тих двеју околности баш треба и писати чешће о сврси основне школе: да добро читање и писање постиже и усавршава

Учитељи пак знају тешкоће којима се до тога добра долази.

Али све безбројне и сувишне тежње и захтеве — учитељске и ревизорске — од доброга читања у деце већ сами по себи не могу се у школи извести. У школама, по правилу, чита се на тлас, и то само читанка. Па се ипак тежи, захтева се, да деца чак декламаторски (а то је један сувишак) читају и онда (у [1 р.) кад су само једну књигу прочитала (док, и кроза све четири године свако дете ако је десетину књига прочитало, и то можда с разумевањем). У нас је врло много и људи, који на глас тешко читају (по самим канцеларијама слушате често такво читање), али не с тога, што не би разумевали штива, већ што се — у опште узевши — нису навикавали да често и доста читају на глас. (Узгред речено бива то и с тога, што суи у себи мало читали). Дакле деца у нашим основ школама читају на глас мало,

%) „Читање је најмоћније ерество ва самообравовање и даље лично усавршавање,“ _

Г. Андра Николић као мимистар просвете ставио је учитељима и питање: шта се може чиљити за ширење писмености и обравованости у народу. То питање наводи ево и једну учитељицу да и напише нешто из онога, што је поводом тога питања равмишљала, К. Цв,