Учитељ

170 СРЕДСТВА ЈЕЗУИТСКОГ ВАСПИТАЊА

Језуити још имају многобројне агенте, преко којих одржавају непрекидну везу међу собом. Ако је само потреба, они што живе у Штокхолму могу врло лако добити сведоџбе о томе шта се ради у Неапољу или Палерму. „Никад ни у једној држави није било тако озбиљне и уређене полиције, као што је имају језуити2 Та полиција је доспела таку меру савршенства да је дала необичну могућност управи тиме, што јој даваше највернија извешћа, те је ова могла онакво упорно ићи своме циљу. Сада је лако појмити какву је силу имала управа језуитског друштва и за што је ђенерал језуитски рекао херцегу Брисаку: „из ове собе, господару мој, управљам ја не само Паризом, него и Китајем ; не само Китајем; већ и целим светом, и управљам тако, да нико не зна како се то врши“. Лако је разумети, како је то ђенерал језуитски могао да прима годишње по 6584 рачуна о раду. Сваки је језуит шпиЈунисао и шпијунажа у затвореном коверту, с натписом Зоћ, вазда је верно достизала своју мету.

Ето, то су срества помоћу, којих језуити задобијају, или како вели Лоран, „освајају“ децу. И аке се тим срествима не задовољавају потребе истинитог васпитања, којему у осталом језуити нису ни тежили, задовољавају се циљеви, којима језуитизам тежи. А језуитизму не треба особа васпитана за свет, него особа васпитана за циљ; њему не треба свесна личност, него несвесна машина, покретна Фигура, која ће на свакој страни имати друкчију маску. А то се путем оваких срестава и постиже. Да није оваких срестава зар би језуит могао бити у Пекингу звездар, у Парагвају — сељак, у Немачкој — реформатор, у Пољској — консерватор, у Енглеској завереник, у Француској револуционар >

(СВРШИЋЕ СЕ)

а нинииииј———=рв—___урдишвииеш=—___-- —————————