Учитељ

180 НЕШТО О СРПСКОМ ПРАВОПИСУ

остати благодарно ; јер смо његовом златном изреком дошли до тачке, од које су други народи врло далеко, и изгледа, као да није далеко она крајња тачка до које се може доћи у томе напредовању. па као год што емо избацили све оно што је непотребно, тако треба и даље ићи у томе, док не дођемо дотле 'да нам остаје само оно без чега не можемо бити.

нешто, што и ми у нашем правопису имамо а није нам потребно и што према досадашњем разлагању треба избацити јесу тако звана :вељлика писмена.

прво питање, које нам се намеће овом приликом и што ће свако поставити јесте: а како ћемо писати и разазнати се које су особене именице> писаћемо малим писменима, као и све друго а разазнаћемо се врло лако н. пр. кад ја напишем: милан, дунав, београд, то ће свако знати, да је прво име, друго река, а треће престоница у србији.

__ друго, писање великих писмена не употребљавају сви народи једнако, па чак ни сви срби; него једни пишу овако, а други онако. н. пр.

немци пишу све именице почетним великим писменом, неки "народи пишу само особене именице великим писменима а други опет и т. д. друкчије ми срби разликујемо се у томе од других народа, али како; код нас се ваљада никада није писало по неком правилу, него су поједини писци писали како су хтели. тако су баш некако почели неки да пишу малим писменима именске придеве и наравно као свака новина и ово нађе ·последнике; а за реч „бог“ и да не говорим, јер ту реч је писао свако према своме личном расположењу.

та неједноликост да како да је упадала у очи, али нико не хте устати противу ње те је писао и даље сваки како је ко хтео, но кад нико не хтеде устати а треба нешто и у том. погледу радити, устао је г. др. љуба недић, да он своју о томе рекне, и ако је, као што вели, нестручњак, те је изнео правила која се базирају на правила страних „од нас томе погледу напреднијих народа.“ (!21!) и та је новотарија опет примљена од неких ; ја пак, нека ми опрости, не могу усвојити та правила, _ јер држим да бисмо отишли за неколико векова натраг, када би се и код нас натписи и друге именице писале великим. писменима; а друго ићи У томе погледу за народима, који су далеко иза нас заостали значи не напредовети него у назад ићи, а То