Учитељ

192 ЗЛА Б АСОВА

али он узме мој најлепши летњи капут, одсече му пеш или рукав и направи себи барјак, па онда скупи под тај барјак велику војску и опколи моју кућу, па онда на знак за напад и без обзира на прозоре, на башту и све остало освоји тврдињу и онда, као и свака победоносна војска, отпочне по тврдињи покољ, другим речима поодвида свима пилићима у кокошарнику главе.

Ја се, разуме се, забринем и то више као родитељ него као сопственик покланих пилића. Саопштим мојој жени ту бригу и разуме се, забрине се и она. Једно вече ми измењамо мишљења онако како то забринутим родитељима доликује. Жеенино је мишљење било да да је дете бистро на мене. И моје је мишљење било да је дете бистро али да, без икакве потребе, претерује у манифестацијама своје бистрине и да ће тако бескорисно истрошити снагу и упропастити у себи будућег великог човека. Најпосле није ми толико било жао што ће у њему пропасти велики човек, јер на што би и он ушао у ред излишних и за Србију бескорисних људи, али сам се ја у опште бојао тога да ми дете буде бистро јер сам био уверен, ако буде бистар да, прво неће постати министар у Србији а. друго извесно ће стећи склоности или да Фалзификује реквизиционе признанице или поштанске упутнице или таксене марке. Ако не то а он ће као рачунополагач склапати вешто лажне рачуне, умеће лепо да нађе разлога како би појео државну порезу, умеће да. потписује своје познанике и пријатеље и у опште чиниће еве што бистри људи у Србији чине. Према оваквим способностима, он ће бити упућен да буде -или срески начелник или општински пред седник или порески надзорник или поштар или најзад, благајник каквог новчаног завода. А мени се ни једно од ових звања не свиди те с тога сам био противан томе да ми дете буде врло бистро.

Та ме је брига страшно јела, као што може брига да једе човека у опште а човека који има врло бистро дете на по се. Моја је жена, по својој супружанској дужности делила ту бригу са мном, као што у ошште добре жене деле много којешта са својим мужевима а наше дете одрекло се већ било амбиције да буде Ханибал, Војиновић или Наполеон, јер је пре неки удавило већ и једну мачку а ја сам уверен да ни Ханибал ни Војновић ни Наполеон нису давили мачке.

Ето та ме је брига довела до мисли да интервјувишем једнога од наших одличних педогога, члана пресветног савета и свих комисија за првустројство наставе, творца многих наставних програма и почасног члана друштва за васпитање деце а за тим писца ових

ма за срама ак ова